Jazz južne pruge

Mesto: Letnja pozornica, Niš
Vreme: 14 - 17. avgust 2008.
Organizacija: Nišville produkcija

Za grad Niš, u kome doskorašnji gradski čelnici koncert Cece vide kao vrhunski kulturni događaj, gde lokalna muzička scena malo postoji, pa malo ne postoji, gde kafedžije imaju veći uticaj od dugogodišnjih kulturnih poslenika, održavanje jednog prestižnog festivala kakav je Nišville jeste neka vrsta slamke spasa.

Ipak, ni ovogodišnje izdanje nije moglo da prođe bez problema, kako organizacijskih tako i finansijskih, od kojih su neki nasleđeni od prošle godine. Za to najmanje treba kriviti osnivača, džez entuzijastu Ivana Blagojevića i ekipu kreativnih i sposobnih ljudi koje je okupio oko sebe.

Svakako najveći apsurd leži u činjenici da se maltene par dana pre početka nije znalo da li će festival biti održan u prostoru Letnje pozornice ili negde drugde pod vedrim nebom. Zbog spora sa vlasnicima kafića koji drže lokale u prostoru Letnje pozornice i koji u Nišvillu vide samo šansu da dodatno popune džepove, festival je u jednom trenutku bio ozbiljno ugrožen.

Od diksilenda do DJ-ja

Zahvaljujući atraktivnom programu i zvučnim imenima hedlajnera, poseta je bila odlična i tražila se karta više, a koliko je interesovanje za festival bilo, govori i činjenica da su se pred ulazom u Letnju pozornicu, posle nekoliko godina ponovo pojavili tapkaroši.

Nišlije vole Nišville, ali ne samo oni – ove godine je bilo dosta gostiju iz ostalih delova Srbije, kao i iz inostranstva. Zanimljiva stvar je da gro publike na Tvrđavi uopšte nije klasična džez publika koja prati ovaj muzički pravac, već je čine tzv. laici koji su došli da jednostavno uživaju u dobroj svirci i pozitivnoj atmosferi koju ona nosi.

Prvo veče festivala proteklo je u znaku Billy Cobhama i njegovog pratećeg sastava Culture Mix, kao i Duška Gojkovića kome je tom prilikom uručena nagrada za životno delo. I jedan i drugi nastup odlikovala je uigrana i dinamična svirka. Cobham je naročito briljirao, čvrstina i preciznost kojom svira su prosto neverovatni. Publiku je prilično razgalio nastup Beogradskog Diksilend orkestra koji je, kao i uvek, bio nabijen optimizmom i pozitivnom energijom.

Britanski DJ Gillesa Petersona je potom izašao na binu sa pevačem Joseom Jamesom što je rezultiralo ubitačnom kombinacijom gramofona i glasa.

Plesni jazz

Drugo veče bilo je rezervisano za zvezde festivala Brand New Heavies pa ne treba da čudi što je bilo unapred rasprodato. U furioznom nastupu koji je trajao nešto više od sat i po, britanska acid jazz atrakcija naterala je više od 4000 posetilaca Tvrđave da ih isprati ovacijama.

Brand New Heavies su takođe ovogodišnji laureati Gran prija festivala koji nosi ime nedavno preminulog Šabana Bajramovića.

Dobar štimung kome su pored Heaviesa doprineli i sastavi Tarhana i odličan niški bend Plan 9 potpomognut legendarnim DJ Funky Junkiem pokvario je sastav koji predvodi pevačica Giovanka Ostiana. Oni, naime, nisu želeli da nastupe jer im, navodno, nije odgovarao monitoring na bini.

Omaž ciganskom kralju

Treće veče je, bar prema imenima izvođača, trebalo da bude najmanje atraktivno, ali je Rosenberg trio iz Holandije izmamio ovacije publike i na noge podigao i samog holandskog ambasadora u Srbiji koji je prisustvovao nastupu. Fantastični gitarista Rodney Jones i njegov gost Donald Harrison odradili su sjajnu svirku kombinujući razne stilove, od fanka do popa, i to je bio jedan od najboljin nastupa na festivalu.

Svojevrsni klimaks koji je obećavalo četvrto veče ticao se nastupa obnovljenog sastava Leb i Sol sa gostujućim pevačem Dadom Topićem koji se bendu priključio tek negde na polovini svirke. Kokan Dimuševski i Bodan Arsovski bili su u svom elementu, ali se nekako čini da je njihov pristup svirci (beskrajne improvizacije i pomalo dosadni virtuozni ispadi) nešto staromodno i prevaziđeno.

Srećom, fenomenalni Topić je udahnuo dušu nastupu. Odsvirali su i neizbežnu Makedoniju kao i standarde Leb i Sola. Što se tiče novog materijala benda, publika je na njega ostala poprilično ravnodušna. Pre Leb i Sola nastupili su The Mistery Of Bulgarian Voices, 18 pevačica i 2 pevača, nama najpoznatiji po saradnji sa Bregovićem. Kakve to veze ima sa jazzom i bluesom teško da može bilo ko da objasni. Nastup koji je najviše podsećao na dodole jeste bio kvalitetan, ali je njima, definitivno, mesto bilo na manifestaciji drugačijeg profila.

Festival je završen adekvatno - omažom ciganskom kralju Šabanu Bajramoviću. Bilo je dirljivo videti Dadu Topića kako uz pratnju benda sastavljenog od muzičara iz raznih bendova peva legendarne Šabijeve pesme od Đelem, đelem do Giljam Dade.

Kuda dalje?

Nišville je u ovom trenutku jednostavno najznačajnija kulturna manifestacija koju Naisin grad ima. I da je ovo normalna država, a Niš grad u kome osioni kafedžije ne mogu da ucenjuju organizatore i gradske vlasti, sasvim je sigurno da bi sva pažnja, baš kao i sredstva iz raznih budžeta, bila usmerena ka festivalu.

Umesto neuspelog eksperimenta kloniranja novosadskog EXIT-a poznatog kao Nisomnia ili amaterskih manifestacija tipa Festival piva i mase nepotrebnih festivalčića i kvazi-hepeninga, grad može da uloži sredstva i energiju u jedini profesionalni i visokoprofilisani festival, koji uz to ima dugu tradiciju.

Povezani članci:

• Uslišene molitve, kolumna Zorana Ćirića povodom smrti Šabana Bajramovića (2008)