Girl Talk ima srce na pravom mestu, što je dokazao velikodušnim stavljanjem ovog albuma na raspolaganje i ljudima koji ne mogu ili ne žele da za njega plate. Nadamo se da će sledeći put i muzika biti vredn(ij)a novca koji (ni)smo za nju potrošili
Od kada su hardver i softver postali dovoljno jeftini da ih sebi mogu priuštiti nesvršeni studenti i ini besposličari, nadahnuta mešanja ritmova, kompozicija, žanrova i muzičkih era nisu više privilegija samo didžejeva brzih ruku i enciklopedijskog poznavanja muzike. Mashup je praktično postao poseban muzički žanr, dok kompjuterski kompozitori širom sveta komadaju tuđe pesme i sklapaju od njih novu muziku, slaveći filozofiju dobronamerne krađe, inspirisane reciklaže, alhemijskog pretvaranja olova u zlato – u ovom slučaju trivijalnog pop otpada u prvoklasnu zabavu...
...makar u teoriji. Mashup je, kao i bilo koji drugi žanr, sastavljen od šačice genija i armije sledbenika koji možda samo imaju suviše slobodnog vremena. Samo zato što nas ovakvi muzički gestovi teraju da vatreno diskutujemo o Attaliju, Benjaminu, Burrhoughsu ili Baudrillardu, to ne znači da je u pitanju i zaista dobra muzika, zar ne?
Gregg Gillis tvrdi da zarađuje mnogo više novca od živih nastupa nego od prodaje CD-ova, pa se zato i odlučio da novi album Feed the Animals ponudi širokoj javnosti po Creative Commons Attribution Noncommercial licenci.
U prevodu: kao i u slučaju poslednjeg albuma Radioheada, Feed the Animals možete platiti koliko god hoćete, uključujući i ništa, ako ste tako raspoloženi.
Plaćeni download vam daje FLAC fajlove boljeg kvaliteta, dok besplatni download podrazumeva i da treba da se izjasnite zašto ne želite da platite („Nemam para“, „Girl Talk mi se baš i ne sviđa“, „Novinar sam“, itd.), ali i dalje garantuje vrlo dobar kvalitet MP3 kompresije. Nema sumnje da Gillis sasvim iskreno i odvažno isprobava nov poslovni model, računajući da nema šta da izgubi, i to je nešto čemu treba bez zadrške aplaudirati.
Međutim, ekonomija, politika i filozofija na stranu, sama muzika na ovom albumu je iznenađujuće nezanimljiva. Feed the Animals je svakako demonstracija izuzetne tehničke kompetencije autora: radijski i televizijski hitovi 80-ih, 90-ih i nultih godina spojeni su tako vešto u Gillisovim dinamičnim pesmama da se šavovi skoro i ne primećuju.
Nije lako ne odati priznanje tamo gde je ono zasluženo: sama pomisao na posao potreban da se pesme različitog tempa, dinamike, zvuka i boje ovako funkcionalno uklope jedne u druge pokazuje po čemu se Gillis razlikuje od prosečnog internet mashup muzičara. Feed the Animals je svakako jedna od najbolje produciranih bootleg ploča do sada izdatih.
Ali na tome se otprilike lista njenih kvaliteta završava. Dok je Gillis savršeno sposoban da stvara koherentne mikrodogađaje u svojoj muzici, velika slika mu skoro sasvim izmiče i ovaj album zvuči kao veče retro tematike u klubu gde nastupa izuzetno nervozan didžej. Iako Gillis vešto varira tempo i atmosferu, osećaj koherentnijih većih celina izostaje i ovaj album je jedan dug didžej miks bez dinamike i narativa.
Da bude još gore, Gillisova muzika je gotovo potpuno lišena elementa prestupništva koje mashup žanr čini tako zanimljivim. Još je John Oswald svoju muziku, napravljenu isključivo od delova tuđe, uobličio kao nekakvog zvučnog Frankenštajna, terajući čudovište da pleše i onda kad je samo moglo da pada, čineći greške, prestupe i buku njenim neodvojivim delom.
Roskilde festival 2008 (Part 1)
Svi njegovi mlađi naslednici, kao što su Kid 606,Jason Forrest, Knifehandchop ili Mochipet, zadržali su ili produbili ovu estetiku napetosti između parodije i posvete, napada i odbrane. U poređenju s njima, Girl Talk je naprosto previše umiven i miroljubiv, i pazi da nikoga ne uvredi.
Tako se slušanje ovog albuma svodi uglavnom na povremeni osmeh („Oh!! Jay-Z preko Radiohead!!!“) i nagađanje koji će se još od grešnih idola vaše mladosti do kraja ploče pojaviti. Mashup koji umesto da provocira uho, ukus i intelekt može da posluži kao pozadinska muzika u bilo kom kafiću na Dorćolu? Zar je dotle došlo?
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari