Surovi jungle, brutalni gabba-techno i muzika iz crtanih filmova pedesetih godina umotani u zapaljivu, eksplozivnu smešu. Nije za svakoga, ali jeste za posvećena slušanja!
Ahhh, breakcore, savršena muzika za istorijski trenutak u kom se kao civilizacija nalazimo... S jedne strane, tu je besomučna referencijalnost na pop kulturu vremena prošlih i sadašnjih, obožavanje i ismevanje kiča i solidna doza ironijskog odmaka potrebna da bi se sve to shvatilo.
S druge, tu je dionizijska, punkerska, sasvim ljudska, ranjiva i nikako visokokonceptualizovano-obezmuđena ljubav prema čistim fizičkim i mehaničkim elementima muzike: brzini, volumenu, snazi.
Ima tu mnogo smeća, da se odmah razumemo. Mnogo breakcore umetnika upada u stereotip geeka, koji nema prijatelja do svog laptopa i onih par ludaka s kojima na Internetu razmenjuje semplove i pokazuje koji je novi plagin za svoj muzički softver nabavio, pa im je i muzika analno narcisoidna.
Što znači - natrpana detaljima koji su tu da prikažu koliko je vremena proveo programirajući ritmove, prezasićena semplovima i pop referencama koje proleću pored slušaoca prebrzo da bi imale efekta. I sve u svemu, svodi se na elektronsku verziju izdrkanog prog-rocka.
Mochipet (alias David Wang), Tajvanac sa kalifornijskom adresom, svakako je neko ko je i sam grešio po ovim osnovama. Neke od njegovih ploča bile su visokoenergetske, ali u krajnjoj liniji sterilne smeše gomila semplova i isforsiranog humora. No, sa Girls Love Breakcore je našao pravu formulu.
U nekom alternativnom svetu ne bi bilo sumnje u vezi s tim da li je Mochipet avangardni muzičar. Na kraju krajeva, veoma ga zanimaju akustička svojstva zvuka, a ovo je ploča koja Pekinšku operu uspeva da preoblikuje tako da se bez problema uklopi uz agresivni ritam savremene plesne muzike, u istoj meri čuvajući oba kulturna identiteta.
Međutim, ovo je i ploča koja počinje besprekornom (ali zaista besprekornom) parodijom na muziku Justina Timberlakea, kojom, uzgred, Mochipet na svoj geeky način pokušava (i uh, zamalo uspeva) da bude više funky od Timbalanda i više seksi od samog Justina; ovo je ploča gde je opsednutost brzinom i bukom daleko iznad bilo kakve diskurzivne konceptualizacije; ovo je ploča gde ćemo čuti ekstenzivna objašnjenja o tome kako je imati seksualni odnos s konjem.
Nije ovo lako za slušanje, ako ne volite abrazivne zvučne ispade i surovo brzu elektronsku muziku. Ali ako ste spremni da se prepustite Wangovoj magiji, uživaćete. Njegova kontrola nad breakbeatovima je savršena i pesme su mu opasno funky, njegovi jungle izleti (Tumbacore ili Wafflecore) su brzi, poletni, uzbudljivi, i što je najvažnije, harmonski tako ispravni.
Mochijeve harmonije imaju mnogo više veze s primitivnim rave i punk rešenjima koje je rani jungle rado koristio nego sa „intelligent drum'n'bass“ smaranjima druge polovine 90-ih koja su bila bazirana na jednako razblaženom jazz-rocku 70-ih. I na tome sam mu zahvalan.
Drugde, Wang je sasvim sposoban i za (samo za nijansu) manje eksplozivne, ali jednako uspele muzičke podvige, kao u sjajnoj Flappercore, koja svojim jazz mirisom i sjajnim duvačima podseća na šta bi luzeri kao što je Lou Bega ličili da nisu luzeri.
Već pomenuta (ali ne po imenu) Beijing Operacore je naprosto urnebesna i pokazuje kako Wang zvuk lako rasprsne u sitnu prašinu, a zatim je rasporedi tako da slušaoca naprosto zalepi za zvučnik energijom čistog, detinjastog popa koji pored ušiju proleće svom suptilnošću mlaznog aviona.
Ono što je možda i najbitnije: takozvana inteligentna plesna muzika (IDM) poslednjih godina je dala mnogo ploča koje su dosadni, formalni opiti na polju (nekakve) avangarde kojima pop forma ne pomaže da odgovori na pitanje zašto uopšte postoje kad su bolji primeri istog razmišljanja napravljeni godinama i decenijama ranije.
Mochipet nam daje protivotrov za neveselost koju takva muzika u čoveku može da izazove. Njegov novi album je infantilan, avangardan, uzbudljiv, kompleksan i glup, sve u isto vreme. Milina.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.