Lična nota

U eri u kojoj je relativnost došla na mesto apsoluta, sve je teže orijentisati se vrednosno. Srećom, među šest i po milijardi stanovnika ove planete i dalje postoje jedinke za koje je smisleno provesti život u apsolutnoj posvećenosti nekom fenomenu. Idući putem ličnog primera, oni svojim pregalaštvom skreću pažnju na Vrednosti kojima služe. Jedan od takvih Fanatika sigurno je Petar Popović (1949), neumorni apologeta rok muzike u nas.

Može se reći da su Rokopisi lična karta njegove impozantne novinarske karijere, čiji je dobar deo proveo na mestu urednika dva najtiražnija rok časopisa svih vremena na ovim prostorima, Džuboksa i Rocka. Iako ovako definisana knjiga može zvučati suvoparno, ona je sve samo ne dosadno štivo: u pitanju je važan dokument koji neposrednošću i ličnom notom uspeva da se digne do snage iskaza jedne generacije iz jednog vremena i jedne zemlje.

Popovićev rukopis je uglavnom nepretenciozan i pitak, bez suvišnih bildovanja podataka i erudicije koja je sama sebi cilj. Manirom iskusnog vuka, autor se pismom fokusira na organsku dimenziju popularne kulture i njen uticaj na emotivno-psihički aparat konzumenta. Od živih opisa atmosfere s čuvenog festivala na ostrvu Wight do simbolike karaktera Jimija Hendrixa, Popovićevoj pisanoj reči uspeva da se vine i do visina poezije u prozi.

U isto vreme hroničar, svedok i ljubitelj pop muzike, autor tumači harizmu stvaralaca koje jedino povezuje bavljenje muzikom u prethodnom veku. Među koricama Rokopisa nalaze se uzbudljive storije kako o etabliranim velikanima poput Johna Lennona, Erica Claptona, Dylana i Franka Sinatre, tako i o autorovim favoritima poput Scotta Walkera, Lenne Lovich i članova grupe Slade, koje su ujedno i nenametljive preporuke mlađim naraštajima za kopanje po boljoj prošlosti.

Zahvaljujući daru sklapanja poznanstava, Popović nam izbliza prikazuje muzičke stvaraoce kao obične ljude u svakodnevnim situacijama, pri tome im ne oduzimajući ni delić slave. Druženje s Claptonom i beogradske šetnje s Tinom Turner postaju i privilegija čitaoca.

Tajna dopadljivosti ove knjige krije se i u umeću autora da spoji lično s kolektivnim, akademsko s kolokvijalnim, salonsko s uličnim, lokalno s kosmopolitskim. Stalnim prepletima privatnog i javnog, Rokopisi su i intimistička ispovest par ekselans.

Paradoksalno, iako je knjiga lavovskim delom muzička, lična nota uzbudljive epizode sa Avom Gardner je, čini se, najuspelija. S druge strane, kada Popović piše apstraktno, čitalačko uzbuđenje izostaje, kao što je to slučaj s ambicioznim sučeljavanjem predstavnika dva nepomirljiva sveta, Brucea Springsteena i čuvenog teroriste Carlosa, koje je većim delom nategnuto.

Ako zanemarimo i (pre)visoku cenu, prigovori ovoj knjizi su ipak minimalni. Popović fenomenu rok muzike pristupa totalno, posvećujući prostor i naizgled sporednim junacima rok mitologije: novinarima, radijskim voditeljima, fotografima, organizatorima festivala i grupi-devojkama, koji svojim dragocenim uvidima bacaju svetlo i na prostor iza scene, dodajući svoje parčiće mozaika u celokupnu priču.

Uzbudljivom sadržaju treba pridodati i spektakularnu opremu knjige, za koju je zaslužan Steva Mandić. To su aduti koji Rokopisima obezbeđuju mesto na polici tik do odlične knjige Dejana D. Markovića Nije sve to bio samo rokenrol.