Debitanti i revolucionari

Zahvaljujući predsedniku žirija Seanu Pennu, odavno je bilo jasno da će se na ovogodišnjem Kanu politički angažman ceniti više od forme i stila. Penn je to i najavio na početku festivala, rekavši da će o nagradi odlučivati filmske poruke, a ne priče. Bilo bi zanimljivo znati šta bi John Ford rekao na ovo, s obzirom da je jednom je izjavio kako on, Ford, filmom samo priča priče, a ako hoće nekom da pošalje poruku, to učini poštom.

Kao da su ove godine u Kanu revijalni i takmičarski tokovi živeli paralelne živote. S jedne strane imamo velike zvezde, Kroazetu i bombastične prateće programe, a s druge zvanični program sa malo poznatih imena i na kraju još manje poznatih među nagrađenim. Veliko je pitanje koliko je publike i novinara uopšte prisustvovalo projekciji ovogodišnjeg pobednika.

Zlatna palma dodeljena je Učionici (naslovna fotografija) francuskog reditelja Laurenta Canteta. To je film o kome se nije pisalo u našim medijima. Učionica je školska drama o profesoru srednje škole koji nesvakidašnjim metodama predavanja izaziva učenike na neku vrstu intelektualnog okršaja sa profesorskim autoritetom. Koja je poruka ovog filma, ostaje da vidimo. Film je dobio Zlatnu palmu jednoglasnom odlukom, kritičari nisu imali ništa protiv. Prva francuska Palma od 1987. godine.

Gran pri dobio je film Gomora Matteoa Garronea iz Italije. Od početka festivala Gomora je bila jedan od favorita za nagrade. Priča o napuljskoj mafiji mozaička je studija o kriminalu i korupciji. Rađen po bestseleru napuljskog novinara, film po svemu sudeći više liči na novinarstvo nego na umetnost. To je, valjda, pomenuta poruka ispred naracije.

Nagrada žirija otišla je u ruke Paola Sorrentina za italijanski film Il Divo. Film slične tematike kao i prethodni laureat, govori o životu Giulija Andreottija, dugogodišnjeg italijanskog premijera i njegovog odnosa s italijanskom mafijom. Bio je takođe među favoritima, ali je ocenjen kao komunikativniji i duhovitiji od Garoneovog filma.

Ostale nagrade:

• Specijalne nagrade - Catherine Deneuve (Francuska) i Clint Eastwood (SAD). Catthrine za ulogu u Božićnoj priči Arnaulda Deshaplinesa, a Clint za režiju sudske drame Changeling; oba filma bila su među glavnim favoritima, a završila su sa utešnim nagradama.
• Nagrada za najboljeg reditelja - poznatom turskom autoru Nuriju Bilgeu Ceylanu za porodičnu dramu Tri majmuna.
• Najbolji glumac - Benicio Del Toro za ulogu kubanskog revolucionara u četvorosatnoj sagi Stevena Soderbergha Če (SAD).
• Najbolja glumica - Sandra Corveloni za ulogu samohrane majke u socijalnoj drami slavnog Waltera Sallesa Linha de Passe (Brazil).
• Najbolji scenario - Lornina tišina Jean-Pierrea i Luca Dardennea (Belgija); dvostruki dobitnici Zlatne palme ovaj put su je uzeli za priču o belgijskoj Albanki koja se upliće u kriminal. 
• Nagrada Zlatna kamera (za najbolji debitanski film) – za severnoirsku zatvorsku dramu Glad Steve McQueena (Britanija).
• Najbolji kratki film – Megatron Marian Crisan (Rumunija), o rumunskom dečaku koji čeka poklon od oca za rođendan.

Iako je ovo bio festival sa puno debitanata i ponešto slavnih reditelja u konkurenciji, glavne nagrade nisu dobili ni jedni ni drugi. Polupoznati reditelji srednjih godina Cantet, Garrone i Sorrentino primeri su da je od manira održavanja proverenih i sigurnih rešenja s jedne, i novih početaka sa druge strane, ponekad bolje revidiranje onoga što postoji na sredini. Zanimljivo je pogledati i ponešto od ranijih filmova ova tri reditelja.

Treba podsetiti da je Almodovar postao slavan tek posle sedmog filma. Ko zna koliko Matadora i Lavirinta strasti evropski film ima danas - a da to ne znamo. Kao da nam to poručuje i ovogodišnji kanski, većinom neevropski žiri.

Od pratećih programa, sem novog Indijane Džonsa, imali smo omaž Jerzyju Skolimowskom, pomalo zaboravljenoj poljsko-francuskoj legendi koji je u Kanu prikazao svoj novi film. Tu je sve stariji ali i duhovitiji Woody Allen, kao i Of time and the city, novo ostvarenje jednog od najvećih britanskih reditelja Terencea Davisea.

Festival je protekao i u duhu južne Amerike, tradicionalno razapete između sapunske estrade i revolucionarnog angažmana. Čini se da ove dve estetike uvek završe isprepletene na loš način, sve dok o njima ne progovore Španci, Italijani ili severniji Amerikanci!

Sada se, međutim, svetskom latino klubu priključio i sve kontraverzniji Emir Kusturica, filmom o fudbalskom „revolucionaru“ Maradoni. Kusturica je ovaj film odjavio sa srpskog nacionalnog festivala, kao i sa ovdašnjeg redovnog bioskopskog repertoara, što ga sve manje i čini „našim“ filmom.

Za sada, ako hoćemo da vidimo novog Kusturicu, na našim ulicama još imamo tabuizirani, piratski, ali i dalje sveži Zavet.