Četvrta dimenzija fjužna

Mesto: Dom sindikata, Beograd
Vreme: 16. maj 2008.
Organizacija: Beogradska arena

Već na početku karijere, krajem 60-ih, John McLaughlin je ostavio veliki trag u džezu. Učestvovao je u snimanju epohalnog albuma Milesa Davisa Bitches Brew (1970), koji će u predstojećim godinama naglavačke obrnuti vrednosti i do danas ostati jedno od najinspirativnijih izdanja popularne muzike.

Tokom 70-ih, McLaughlin je predvodio popularni džez-rok sastav Mahavishnu Orchestra, a u narednim decenijama, sve do danas, bez prestanka svira i izdaje raznolike džez i world music albume pod vlastitim imenom.

Umesto prevelike Arene, nešto intimniji, a ipak dovoljno prostran ambijent velike dvorane Doma Sindikata pokazao se prigodnijim za doček legendarnog muzičara, koji je u vreme Jugoslavije bio redovan i drag gost Beograda. Dobar deo publike činili su ljudi u ozbiljnim godinama – sva je prilika da su mnogi od njih bili na nekim od tih nastupa.

Nakon simboličnih 10 minuta kašnjenja, John McLaughlin i njegov bend 4th Dimension izašli su na binu, uz veoma topao i razdragan aplauz publike.

Postava koja je nastupila u Domu Sindikata izvodi fjužn muziku u duhu 80-ih godina prošlog veka. Pored McLaughlina na elektičnoj gitari, tu su još i klavijaturista Gary Husband, koji s vremena na vreme osnovni instrument zamenjuje setom bubnjeva, bas gitarista Dominique Di Piazza, i glavni bubnjar Mark Mondesir. McLaughlin je počeo saradnju sa 4th Dimensionom prošle godine, kada je,nakon što mu je istekao ugovor sa Universal Recordsom, prešao na internet etietku Abstract Logix.

Od samog početka koncerta, McLaughlin i družina stavljaju do znanja da im je glavni adut izvanredno tehničko umeće. Uvodne, ne previše ubedljve teme predstavljaju tek lagano zagrevanje za brza i kompleksna sola, koja se ređaju kao na traci.

U njima, sasvim očekivano, prednjači McLaughlin, koji je i dalje u veoma dobroj formi, pa mu kilometarska sola ne predstavljaju veliki problem. Njegovo muziciranje varira od uglancanog, glavnostrujaškog džeza do pravovernih rok i bluz momenata, koje publika prati sa naročitim odobravanjem.

Mek i prozračan zvuk Husbandove klavijature neodoljivo budi asocijacije na pop muziku 80-ih, čiji je duh u to vreme zaposeo i dobar broj renomiranih džez muzičara. Kada je reč o sviračkom umeću, Husband nimalo ne zaostaje za McLaughlinom, i ubedljiviji je u improvizaciji nego u pratećim delovima.

Slično se može reći i za basistu Dominiquea Di Piazzu, koji se svojim fluidnim sviranjem potpuno uklapa u senzibilitet benda. Za to vreme, Mondesir predstavlja vezivno tkivo i oslonac razigranom trojcu.

Nakon više od sat i po vremena svirke, tokom završne numere regularnog seta sledi i kulminacija – Husband prelazi na svoj set bubnjeva i, uz Mondesira, pravi bučnu ritmičku podlogu, koja raspomamljuje publiku i McLaughlinu daje šlagvort za još jedan veoma dugačak i razmahan solo.

Nešto uravnoteženiji bis zatvara koncert. Publika je na nogama i nagrađuje bend ovacijama.

Dolazak jednog od najvećih gitarista i zaslužnog veterana jazz scene predstavljao je dobru lekciju iz istorije ovog žanra, a za stariji deo publike pravi praznik i podsećanje na neka lepša, davno prošla vremena.

Povezani članci:

"DŽEZ ZA NOVI MILENIJUM (4) – U susret elektronici i hip hopu"