Hedonizam, artizam, aktivizam

O Art&Musicu, lepoti Pule i okoline, organizatoru Bradi i ljubaznosti praktično svakoga na koga čovek tamo naiđe u Popboksu se toliko pričalo da gotovo nisam imao utisak da na festival idem prvi put. „Bi(t)će sve u redu“ je mantra koja je postala lajtmotiv čitavog poduhvata još pre nego što se delegacija Popboksa zaputila ka hrvatskoj obali, a traje i sada, iako dok ovo pišem još nemamo fotografije s festivala.

Naravno, dok ovo čitate, one su tu, zar ne? Opet je sve bilo u redu. Podozrevam da je, zapravo, „bi(t)će sve u redu“ samoispunjavajuće proročanstvo, pod uslovom da svi zainteresovani veruju u njega.

Poučno.

U Pulu sam otišao s kolegom Acom Pavlićem, koji je i prošle godine pohodio festival i imao, osim divnih iskustava, i dragocenu predstavu gde je šta. To, doduše, nije uvek ni bilo bitno – pica je, recimo, svuda jako dobra i jeftina, a ni s pivom ne možete pogrešiti. Oslonivši se na Acino poznavanje likova i topografije ključnih za uspeh naše misije, izveštač se na tih nekoliko dana, u skladu sa svojim skromnim mogućnostima, pretvorio u nešto makar nalik hedonisti, baveći se više utiscima i razgovorima nego analitikom.

Bili smo smešteni u Premanturu, turističko naselje 12-ak kilometara od pulske tvrđave na kojoj se svirke održavaju, koje vrvi od novogradnje i odiše ljubaznošću, a inače je veoma tiho, bar dok se postavi apartmana: Pavlić (član žirija festivala), Ante Perković (isto u žiriju), Jura iz grupe Svadbas i ja (izveštač) ne pridruži menadžerka zagrebačkog sastava Pips Chips & Videoclips. Milijana, naime, ima veoma specifičan nastup i stil; ako joj se učinilo da je pomalo izbegavam, ovom prilikom joj se izvinjavam i priznajem da je to donekle tačno: čak ni u hedonističkom modu, ja, naime, prosto ne umem da se postavim prema nekome ko je toliko pozitivan. I glasan.

Anyway, prv(omajsk)e večeri muzičkog dela festivala najpre je nastupio hrvatski takmičar Ivan Vragolovich, potpuno uronjen u autentičnost svoje amerikane. Odličan engleski, odlična jakna, odličan prateći bend i sasvim solidne pesme kao da su došli pravo iz srca Teksasa. Zgodno, pa i zanimljivo, ali nekako van fokusa za jedan regionalni takmičarski festival.

Zagrepčani Ruiz su daleko od toga da ne liče ni na šta, a ponajviše liče na Placebo. Pesme su im bolje nego Placebove, što, opet, i nije naročito teško, i samo po sebi ne govori puno. Energičnu svirku i pristojno stilizovan scenski nastup svakako valja pohvaliti, ali Art&Music nije baš zgodna odskočna daska za MTV Adriju, gde je sasvim moguće da ćemo uskoro često gledati ove momke.

O udaru prostosrdačnosti Stuttgart Onlinea onima koji su ih gledali nije potrebno puno govoriti: njihov pristup i izraz vam mogu biti bliski a i ne moraju, ali intenzitet, iskrenost i relevantnost ne mogu im se osporiti. Izgleda da su ovog puta bili nervozniji nego što bi bilo idealno, ali bilo je očigledno da su šanse da ne prođu u finale gotovo zanemarljive. Pored kvaliteta njihove energične bas-bubanj svirke – toliko energične da joj ni povremene greške nisu neprijatelj – tome je u prilog išla i podudarnost njihove glavne poruke/parole „Muzika je važna!“ sa prirodom festivala.

Stuttgart Online

Riječki Klaus deluje interesantno... neko vreme. Izuzetno mlada (17,5 godina) i isto toliko izuzetno visoka devojka na basu, vokalu i laptop matricama, te naočit i vešt gitarista zanimljiv su prizor, ali njihov potencijal bi tek mogao da se razvije u nešto što bi me se moglo dojmiti kao puno drugačije od mini-verzije grupe Kills s tekstovima na „našem“.

Prva polovina revijalnog dela večeri pripala je Messerschmittu, doajenima pulske garaže, koji su u festivalskom okruženju – ali, čini se, i ne samo zbog njega – zvučali spretno, kompetentno ali i – prilično sterilno. Njihov nastup bio je sasvim pristojan, ali gotovo nimalo uzbudljiv.

Uzbudljiv. Par sati kasnije nalazim se u bekstejdžu s Petrom Lovšinom, vođom prekaljenih Pankrta, koji su upravo priveli kraju otvarajuće veče muzičkog dela Art&Musica fantastičnim nastupom. „Ja volim ovu vašu riječ... Uzbuđljivo... Uz... Kako kažeš ti?“, pita Lovšin. „Uzbudljivo, da, da, to. To mi je jaka... To mi je vrlo jaka, vrlo...“

Pankrti su zvučali teško i energično, ali i duboko sofisticirano i poletno, u najboljem duhu vrhunskih pankera pre njujorške nego britanske scene 70-ih; nije ni čudo što je neko vreme član obnovljenih Pankrta bio Ivan Kral, nekadašnji gitarista Patti Smith Groupa. Nije ga bilo u Puli, ali iz ovog nastupa – na kom je umesto njega solo gitaru vrlo dobro svirao mladi Bojan Bahč – očigledno je da je ta saradnja morala biti sasvim prirodna i potpuno ravnopravna. Očekivao sam solidan revijalni set iskusnih majstora ex-yu roka pun rutine; ono što sam dobio već se na licu mesta iskristalisalo kao jedna od najboljih svirki koje sam ikada video. Držim da je šteta što joj mladi muzičari iz Beograda nisu posvetili veću pažnju (iz njihovih redova su doprle reči „ovaj bend na bini“ i „generacijski jaz“).

Lovšin na stejdžu, s tamnim cvikerima, izgleda poput Šabana Bajramovića; nakon svirke, zavaljen u stolicu, gotovo je pljunuti Bilbo Baggins. Već na početku razgovora sumnje u eventualno spretno foliranje radi scenskog efekta bivaju razvejane: Pera je odistinski vrlo pijan.

Možda upravo zbog toga, slovenački velikan jugoslovenskog roka nije naročito burno reagovao kada sam ga, usred Pule, najpre pitao da li mu više odgovara da pričamo na srpskom ili na engleskom. Da, naravno, ubrzo sam se setio da se dosta dobro snalazim i s hrvatskim, i srpskohrvatskim, i hrvatskosrpskim...

„Uzbudljivo, znaš šta je to?“, nalazi Lovšin odgovor na moje pitanje o (rokenrolu i) uzbuđenju. „Pa to je JEBEM TI MATER... Šta je to uzbudljivo?... Šta je uopšte uzbudljivo? To ti je... najteže da ti kažem.“ Ipak, priznaje da mu je uzbudljivo da peva u Pankrtima.

Petar Lovšin (Pankrti)

Tokom nastupa Lovšin se pozabavio Olimpijadom u Kini i pitanjem nezavisnosti Tibeta, što me naravno podsetilo na "slučaj Björk" i namestilo mi zicer – prosto sam morao da pitam uz Štulića politički najrelevantnijeg (ex-)yu rokera šta misli o Kosovu. Baš kao i prethodni, odgovor se završio diplomatski, ali nije ceo bio takav. Zapravo, da je Popboks tabloid, još iste noći biste čitali vest pod naslovom LOVŠIN: KOSOVO JE SRBIJA. Što, naravno, nikome čestitom nije potrebno, niti je on to zapravo rekao.

„Ja sam više za Srbiju nego za Kosovo“, to je ono što je u stvari rekao. "Jer, opet, znam šta je Kosovo, šta je Srbija.“ Ipak, „nije to lako... proučit“, priznao je Pera u diplomatskom delu odgovora.

Naredne večeri prvi nastupaju Gregor S. iz mesta Jastrebarsko nadomak Zagreba – pretpostavljam nazvani po Kafkinom junaku koji se pretvara u glomaznu bubu – umetnički ambiciozna skupina kod koje se ozbiljnost i šaljivost ne slažu baš najbolje, verovatno zbog toga što ni jedno ni drugo ni samo za sebe ne funkcioniše baš sjajno. Nešto između omaža i obrade Transmissiona grupe Joy Division najjasnije ih prikazuje kao samouverenu grupu mladića koja će možda jednom isporučiti nešto značajno relevantnije od ponuđenog na festivalu. Da bi do toga eventualno došlo, poželjno je da se bar na neko vreme odreknu i ozbiljnosti, i šaljivosti, pa i samouverenosti, i jednostavno (vide šta oni zapravo žele da) sviraju (i zašto).

Šarena grupa Krš iz Beograda ponudila je energičan set, kompaktan i muzikalan, koji je obilovao zabavom. Ta zabava, međutim, kao da je po samoj svojoj prirodi „osuđena“ da se odvija među samim članovima benda i „insajderima“ u publici. „Insajder“ u ovom slučaju ne mora da znači „neko ko poznaje bend“, ali zahteva značajnu podudarnost s mentalitetom grupe u domenu smisla za humor. Što je, naravno, sasvim okej, ali podrazumeva da će mnogi potencijalni ljubitelji grupe ostati na distanci, koju bi muzička kompetencija i snaga benda bez grdnih problema mogli da prevale kad bi Krš našao za shodno da se odrekne dela svoje „uzmi ili ostavi“ hermetične teatralnosti.  

I kod ŽenaKesa gotovo čitava poenta je u zabavi, ali ona u njihovom slučaju podrazumeva daleko veću komunikativnost i značajan emotivni impakt. Tusta iz pulskih KUD Idijota, voditelj čitavog programa, nalazi da je zabavno izgovarati njihovo ime sa francuskim akcentom; kada bi to tako uporno radio neko drugi, pitanje je koliko bi bilo efektno - no, s obzirom na Tustin lik i delo, šala je efektna, kao i u slučaju insistiranja na bendovima iz "Beeoograda".

ŽeneKese

Nakon pomalo krutog početka, izvesne uštogljenosti gotovo je sasvim nestalo; "ŽenéKesé" su razmrdale i sebe i publiku, i prolaz do finala je i u njihovom slučaju bio gotovo siguran.

Takmičarski deo druge večeri okončavaju Splićani Castro. Sredovečni muškarci u haljinama i pevačica u farmerkama verovatno nisu zadali mnogo muke žiriju. Postoje vrlo jake indicije da je ova grupa koncipirana kao luckasta i "arty"; da je neobična, uopšte nije sporno. Ovaj nastup priveden je kraju na nesvakidašnji način: nakon kraćeg konsultovanja s publikom da li da izvedu još jednu kompoziciju ili ne, članovi benda odlučuju da to ipak ne učine, i odlaze sa scene. Svojevrsni antibis. Dirljivo.

Ubedljivo najsnažniji nastup u revijalnom delu druge večeri pružio je tuzlanski kantautor Damir Avdić. Čujem da je počeo, ali ga ne vidim; ispostavlja se da nije na stejdžu nego ispred njega, u ravni s publikom. Generalno, smatram da oni kojima je jako stalo da budu blizu izvođača, a nisu se blagovremeno pobrinuli za smeštaj u prvim redovima, ne bi trebalo da bez preke potrebe izlažu ljude svom entuzijazmu krčeći put kroz njih, naročito ako je nastup već u toku.

Ovoga puta, s obzirom na specifičnost situacije, dajem si za pravo da se zaputim ka unutrašnjem obodu polukruga koji se formirao oko Avdića. Nije teško, niti mi iko zamera – kao da Avdićev magnetizam nekako prirodno reguliše stvar.

Damir Avdić

Mikrofon i Avdić s gibsonom – to je to. Nemilosrdna jednostavnost, potpuna neposrednost i strahovit intenzitet. Tek dok ovo pišem, zapravo, pada mi na pamet da je Bošnjak pevao o ratu i politici u Puli pred nacionalno kombinovanom publikom, hodao okolo i bezmalo se unosio auditorijumu u lice, a da između njega i okupljenih nije bilo ničega. Zašto to zapravo uopšte nije čudno, iako svakako nije bez značaja, može se objasniti na više načina koji, svi redom, prijaju. Narednog dana, u intervjuu koji ćete uskoro čitati na Popboksu, Avdić mi govori kako ne postoji i ne može postojati istinita podela na "nas" i "njih". Ne samo nacionalna – nikakva. Slušajte Damira.

Nastup pulske grupe The Chweger potvrđuje utisak koji je ostavio njihov istoimeni prošlogodišnji album. Kompetentne niti osećaja za alternativnu muziku bore se s glomaznošću pretencioznosti i problematičnim engleskim i, nažalost, gotovo konstantno ostaju u drugom planu.

Englezi Metro Riots vredno rokaju, ali to je, otprilike, sve. Smisao njihovog prisustva na festivalu, kao i u slučaju njihovih zemljaka koji će nastupiti sutradan, najpre je u tome što su ovakve svirke dobra prilika da se okupljeno članstvo mladih bendova iz regiona uveri koliko se može biti navežban i ozbiljan u sviračkoj delatnosti, čak i kad niste naročito popularni.

Proglašenje finalista nikoga, izgleda, nije naročito iznenadilo: plasirali su se, prema glasovima žirija, Stuttgart Online i Klaus, a publika im je pridružila ŽeneKese.

Poslednje veče muzičkog dela Art&Musica rezervisano je za finale, a rano popodne za tribinu novinara o regionalnoj saradnji. Tu nismo uspeli ništa konkretno da se dogovorimo, ali bismo se verovatno svi složili da su naša neslaganja konstruktivna i da nema ni jednog jedinog razloga da novinari iz regiona ne sarađuju više, bez obzira na to koliko teritorije bivše Jugoslavije mogle da se posmatraju/pretvore u jedinstvenu scenu/tržište ili ne.

Uveče, Stuttgart Online blista. Dvojica članova zbili su redove na bini, a ovoga puta na repertoaru je i Dan kad je ubijen Zoran Đinđić. Slično kao prethodne večeri sa Avdićem, intenzitet osećanja lako je čitljiv na licima publike. Nije sramota biti dirnut važnom muzikom.

I ŽeneKese kao da su se otrgle od svega što ih je u delu prethodnog nastupa sputavalo: šou je još urnebesniji, gotovo razularen – baš kao što njihova svirka i treba da bude. Stvarno nemam utisak da će Klaus, uprkos nesumnjivoj simpatičnosti i upečatljivosti same pojave, imati ozbiljnije šanse.

Klausov nastup samo pojačava ovaj dojam: gotovo je isti kao prethodni – dobro izgleda, ali ne zvuči naročito sadržajno.

Revijalni nastup prošlogodišnjih pobednika, beogradskog Repetitora, pokazuje ne samo da grupa ne prestaje svirački da napreduje, nego i da je čitava njihova pojava sve krupnija. Pred kraj, na binu hrle članovi različitih takmičarskih bendova, i prave kratku muzičko-plesnu žurku koja zgodno sažima veliki deo duha festivala.

Repetitor je, bez ikakve sumnje, zreo za debi album - čije je snimanje već počelo u Beogradu pred odlazak u Pulu, gde će se nakon nastupa na Art&Musicu zadržati još nekoliko dana, i iskoristiti studijske sate koji im pripadaju kao pobednicima prošlogodišnjeg festivala.

The Dirty su, kao i Metro Riots prethodne večeri, veoma profesionalni i sasvim nespektakularni. Najinteresantnija je, zapravo, najava: "Odsviraćemo još nekoliko pesama, a onda idemo da se napijemo". Ovakav pristup, veoma zastupljen u današnjem rokenrolu, u upadljivoj je suprotnosti sa pristupom muzičara kojima je muzika važna mnogo više – i mnogo bolje – nego kao segment eskapističkog lajfstajla.

The Beat Fleet

The Beat Fleet, masivni ali sofisticirani živi hip hop kolektiv iz Splita, čiji nastup zatvara muzički deo Art&Musica, svakako neguje pogled na stvari koji ga smešta bliže Stuttgartu, pa i Damiru Avdiću, nego Englezima. Činjenica da je TBF deo hrvatskog mejnstrima svedoči o njihovoj ozbiljnosti, ali i o ozbiljnosti scene u okviru koje se grupa etablirala.

Ovaj bend – koji i zvuči, i znači; i zabavlja, i inspiriše na razmišljanje; istovremeno je i pristupačan, i ozbiljan... – često je na televiziji. Da li ključ za ovaj uspeh leži u bendu ili u televiziji? Nisam siguran – zapravo, manje sam odlučan nego kada me pitaju da se izjasnim da li je kokoška prethodila jajetu ili obrnuto (ja sam za jaje) – ali kapiram da to mora imati nekakve veze s tim što sutradan, pri povratku, nakon višesatnog kliženja po autoputu susedne države, gotovo odmah po ulasku u domovinu počinjemo da se truckamo.

Klaus

Eh da, inače, što se takmičenja tiče – pobedio je Klaus. Iz žirija su doprle informacije da je prilikom odlučivanja bilo dosta tesno. Nadam se da će pobednici svojih 60 nagradnih sati u pulskom studiju Partyzan iskoristiti na najbolji mogući način. Nisam našao za shodno da u ovom tekstu zabašurujem podatak da me njihovi nastupi nisu impresionirali. Nekako, međutim, sada kada je takmičenje okončano, počinjem da navijam za njih. Imam, naime, utisak da im je muzika važna.

A to je, valjda, najvažnije.


Povezano:

• Epidemija, tvrđava i šutka distorzije - reportaža sa prošlogodišnjeg festivala