Tuzlanski hard core kantautor sa električnom gitarom, bez bubnja i basa, ranije poznat i kao lider punk-rock grupe Rupa u Zidu (koja je debi album objavila početkom 90-ih za beogradsku etiketu Take It Or Leave It) na drugom solo izdanju satanskim stihovima potvrđuje epitet Bosanskog psiha
Protestni pevač Damir Avdić, po nadimku Diplomac, prvi album ...od trnja i žaoka objavio je 2004. u Tuzli. Bio je to soundtrack romana Na krvi ćuprija, neke vrste Damirove intimne istorije godina 1992-2002. Oboje je objavio Zdenko Franjić, knjigu za izdavačku kuću Bratstvo duša, a album za Slušaj najglasnije. Tri godine kasnije slovenački Moonlee Records objavljuje album Mrtvi su mrtvi, 12 pesama na oslonjenih na domaću tradiciju negde između Satana Panonskog i Marka Brecelja.
Avdićev hard core i lirički nihilizam, protkan štektanjem distorzirane gitare, gađa velike priče Istorije: njene apstraktne heroje poput Če Gevare, koji je za Avdića lažni simbol tzv. slobodnog sveta, nekadašnji revolucionar i egzekutor (“Frajer u uniformi i s oružjem u ruci? Pa, nije kren’o da recituje!”) čija se slika već deceniju-dve prima na boje svih sistema i čiju fotogeničnost najviše eksploatišu blazirani antiglobalisti sa Zapada (uključujući i domaće iz Drvengrada). Omote njegova dva albuma krasi Čeova slika: na prvom je prelepljena flasterom, a na drugom je samo lobanja s petokrakom.
Zajednička crta obe ploče je opisivanje (post)ratne tragedije domaćeg terena i uništavanje planetarnih utopija: stavljanje pod navodnike čitavog jednog sveta ideala i ukazivanje na njegove lažne temelje. Najefektnije putem nacionalnih motiva. Jednom prilikom je to parafraza Šantićevog klasika (“Sunce tuđeg neba ne ostavlja opekotine kao ovo naše”), a drugom suprotstavljanje zaboravljenih domaćih starova utopijskog vrlog novog sveta stvarnom vrlom novom popu: partizanskih narodnih heroja Fadila Jahića Španca, Ive Lole Ribara i Ivana Gorana Kovačića, koje, za razliku od Čea, niko na domaćem terenu ne nosi na majicama.
I zaista, Viva La Revolucion onih koji bi da celog života budu “mladi i ludi” u odnosu na Kovačićevo detaljno ispisivanje vlastitog groba (“Krv je moje svijetlo i moja tama”) deluje kao crtać za laku noć. Zato Avdićevi Mrtvi su mrtvi potvrđuju da rat uvek traje duže nego što to hoće istorija: počinje kao brutalna objava, a nastavlja se kao patnja preživelih “koji suzama kafu šećere”, savijenih nad mermernim pločama mrtvih. U Avdićevom svetu strašni su i tzv. ratni događaji i tzv. mirnodopske posledice.
Poput Džonija Štulića nekada, i Avdić će ostati teško prihvatljiv za nekrštene i nepogrešiv za preobraćene. Od Štulića, lidera yu-rock mitomanije o “boljoj prošlosti” (što nije njegova krivica), Damir je, inače, preuzeo sve najbolje – angažovanost koja ciglu baca u glavu – ali i najgore – samodopadljivost i monotoniju.
Koliko god ogorčeni Licifer Avdić prečesto upadao u lavirinte naivnog idealizma, nemoguće je negirati važnost njegovog prisustva na regionalnoj sceni, koja se guši u besvešću i blaziranosti. Prihvatili ili ne njegovu fikciju – koja, recimo, problem finalnog udarca u kreiranju poruke prečesto rešava psovkama – on jeste upečatljiv scenski radnik koji se, svesno ili nesvesno, drži sigurne karte: štulićevskog “teror bluesa” u hard core maniru.
Audio:
Video:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari