Ako ste česti posetioci beogradskih klupskih koncerata bendova mlađe generacije, shvatićete ubrzo da stalno viđate jednu te istu publiku. Među njima preovlađuju muzičari. Pošto usled raznih faktora nemaju priliku da se predstave široj publici, oni sviraju jedni drugima i/ili jedni sa drugima. To je ogledalo naše situacije
Mesto, produkcija, foto: Akademija
Vreme: 23. februar
Prepuštena sebi, muzička omladina se snalazi kako može i ume. Pri tom postoji mnogo izvođača za koje se može reći da imaju kultni status među svojim malobrojnim poštovaocima. Upravo se to može reći za sva tri izvođača čiji smo koncert imali priliku da vidimo na
Akademiji.
* * *
Veče je otvorio
Tobić Tobić – Idol mladih sa svojim verovatno na brzinu skupljenim bendom. Kako je sam Tobić Tobić (u nastavku samo Tobić) objavio na koncertu, bila je to u stvari njihova proba jer bend nije zvučao uvežbano, pesme su se završavale slučajno, sviranje je odisalo duhom improvizacije.
 Tobić Tobić – Idol mladih |
Postoji izvestan šarm u nekoj vrsti svesnog amaterizma ovog izvođača. Sve postaje jasnije ako se zna široko polje Tobićevog delovanja: predstave, performansi, slem poezija, pa čak i jedan roman.
Ovde nije reč o muzici, već o načinu izvođenja. Tobić sa lakoćom može da zabavlja publiku, jer je njegov odnos prema njoj rezultat jedne promišljene strategije i samoreklamiranja.
Dobar deo njegovih pesama čine uvrnute obrade kao
Model od
Kraftwerka („Tobić is a model and he’s looking good)“. Tobić im daje nov kontekst, one nisu parodije koliko poligon za ispoljavanje uvrnutosti. Njegove originalne numere, kao što je poznata
Koji tramvaj vozi za Brazil, stoje rame uz rame sa obradama, ničim ne odudarajući (slušajući te pesme mogli biste da pomislite da ste ih nekad davno već čuli).
Takođe je prisutna igra reči, kao i apsurdne metafore („Volim te kao... B92“). Akustične gitare i udaraljke, kao i Tobićeva onomatopeja raznih duvačkih instrumenata čine da atmosfera nalikuje na sviranje prijatelja okupljenih u nekoj šumi oko logorske vatre, a svirka nema drugi cilj osim da zabavi okupljeno društvo.
Treba još reći da je Tobić talentovan pevač, što je možda i kuriozitet za nekog ko muzici pristupa tako nepretenciozno (ili možda nije tako?).
* * *
Sledeći je na scenu izašao
Damir Avdić iz Tuzle (takođe poznat i kao Diplomatz i Bosanski psiho), član benda
Rupa U Zidu, takođe i autor romana
Na krvi ćuprija (a da nije to u stvari bilo književno veče?).
 Damir Avdić |
Bila je to promena u tonu i raspoloženju od 180 stepeni. On je toliko ozbiljan koliko može biti neko ko iz prve ruke priča o surovoj društvenoj relanosti. Teško je nositi se sa toliko svesti o stvarnosti, pravedni gnev se obračunava sa svim lažnim i neautentičnim.
Ogoljen zvuk, koji se svodi na samo jednu distorziranu električnu gitaru na kojoj svira teške hard core rifove, nije nimalo siromašan. Zvuk je tu kao podloga za tekst, kome muzika dodaje boju. Košmarni tekstovi uz poneku iskrenu psovku, ogorčen i ciničan izraz bez distance prema onome o čemu govori, neurotičan izgled, ozbiljnost, glavne su karakteristike ovog izvođača. Da je
Breht svirao električnu gitaru...
* * *
Na kraju,
Klopka Za Pionira je izašla da nam još jednom isporuči zavidnu količinu buke, distorziranih gitara, zujećih i zavijajućih zvukova pokvarenih mašina, provokativnih tekstova koji se bore sa vekovnom zaostalošću našeg društva, različitim ideologijama, našim „spasiocima“, predrasudama i lažima na kojima se zasniva društvo.
 Klopka Za Pionira |
Klopka Za Pionira slušaoca ne ostavlja ravnodušnim: ili će vam se sviđati kao neko ko vas teši time što je vaš istomišljenik ili će vas isprovocirati do besa. Reč „angažovano“ bi u ovom slušaju bila donekle problematična, jer ako stvarno želite da muzikom učinite nešto, potrudićete se da to upakujete tako da vašu istinu svako može da proguta.
Pilula koju Klopka nudi i dalje je suviše gorka za naše društvo, i ostaće možda samo kao dokument o tome da je neko imao hrabrosti da govori nešto drugačije, nešto što se ne poklapa sa vladajućim konsenzusom. A u suštini, jedina poruka ovog benda i jeste to – misli za sebe. Smeo i drzak pristup ipak je donekle ublažen, tekstovi više nisu tako direktni, muzika je za jedan stepen prijemčivija, mada je žanrovski to i dalje noise, ali već se naslućuje i melodija iza buke.
* * *
I za kraj, samo da primetim da je veče bilo koncepcijski suviše disparatno. Čini se da je jedan deo publike došao radi toga da vidi Tobićev nastup, a da nije hteo da se zamara sa teško varljivim Damirom i Pionirima. Tako se klub osetno ispraznio nakon Tobićevog nastupa.
Kašnjenje koncerta se odrazilo i na to da je pri kraju bilo još praznije. Treba apelovati na sve beogradske organizatore da koncerti, radi opšte dobrobiti publike i izvođača, počnu dovoljno rano tako da svako ko želi može i da ih odgleda a da ne brine o tome da li će sutra na poslu, fakultetu ili školi biti neispavan.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.