Divno i(li) beskorisno

Naslov originala: 27 dresses
Scenario: Aline Brosh McKenna
Uloge: Katherine Heigl, Edward Burns, Malin Akerman, James Marsden, Judy Greer
Žanr: melodrama
Trajanje: 107 minuta
Proizvodnja: SAD 2008.

Većina ženskih uloga od kada je filmskog sveta i veka jeste uloga udavača s manjim ili većim peripetijama pre ispunjenja te završne misije. Pogođeni ovim scenarističko-glumačko-rodnim hendikepom, razni autori su pokušavali da smisle bolju i pametniju priču, bilo da su pred žene stavljali univerzalne probleme koji mogu biti i muški, bilo da su glavne junakinje već bile udate pa se lamentiralo nad njihovim bračnim patnjama. Neki su čak pokušali da stvari okrenu tako da bračne nedoumice budu peripetija, a ispunjenje nešto drugo, npr. spoznaja, kao u filmovima P.J. Hogana.

Autorke 27 haljina za venčanje napravile su film u kojem je brak i peripetija i ishod. Po takvoj suštini (a ne po bukvalnoj formi i sadržaju) približile su se filmovima klasičnog Holivuda. Doduše, kako su u ta stara vremena žene van braka teško sticale društveni ugled, a vanbračna ženska seksualnost, pun život ili imanje dece bili smatrani gresima par exellence, okolobračni filmovi imali su više smisla. Danas, oni se gotovo isključivo svode na odnos pojedinca (pojedinke) prema mediokritetskom uređenju društva, odnosno na romantične ženske fantazije proizašle iz njega. 

Glavna junakinja filma je obična devojka, sekretarica, potajno zaljubljena u šefa, i luda je za venčanjima o kojima piše kičerska štampa. Pored toga što je beznačajna, Džejn je dobra i čini se da iz njene početne simpatično-blesaste pozicije ne proizlazi nikakvo zlo. Na početku filma Džejn je ironično i humorno oslikana blagom nemoralnošću svoje želje i ogromnom energijom koju ulaže u tričavost ispunjenja. Požrtvovana deveruša na mnogim svadbama želi da statiranjem u tuđim životima zaduži okolinu i tako zaradi puno statista za sopstveni život kad dođe vreme da ona bude u glavnoj ulozi, tj. ulozi mlade.

Međutim, beskrajna odlaganja da čovek, bio on mali ili veliki, počne da živi svoj život, nemoguća su. Ili samo odlaganje postaje način života i pretvara se u svojevrsnu patologiju, ili kad-tad dođe vreme za ozbiljno delanje. Džejn, kao neki umanjeni i osavremenjeni ženski Hamlet, stiče breme krivice zbog previše oklevanja. Kada se najzad odluči da preduzme akciju, iz toga proizlazi mnogo zla, i autorke su se namučile da običnu žensku zavidljivost preinače u opravdanu ljubav prema istini kojom se štiti institucija braka.

Zanimljiv dijalog vodi se između dvoje junaka koji razgledaju poklone za venčanje:

DŽEJN: Ovo nisu samo stvari. Ovo su divne stvari koje čine život.

DŽORDŽ: Ne, to su beskorisne gluposti za koje nas je industrija venčanja od 70 milijardi dolara ubedila da treba da ih imamo ili nećemo biti srećni.

Dakako, nije tu reč samo o bukvalnim šerpama i peškirima, nego o simbolima samog braka, tj. države. I tako, iako je «nešto trulo u državi Danskoj», voljom autorki film se završava hepiendom, gde je i mlada sita i deveruše na broju – krivice ima, kazne nema,  jer je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno. Nije sigurno da je u 27 haljina reč baš o ljubavi, ali je sigurno da sve miriše na rat u kojem su žene u novoj opasnosti: opasnosti da ih napadne krivica gurnuta pod tepih, a koja se može pretvoriti u ko-zna-šta. Bio bi to sjajan nastavak, mada po svoj prilici u sasvim drugom žanru.