U glavnim ulogama: Sonja Savić

Ekipa je ponovo “ostala u kući": Milutin Petrović je režiser, Saša Radojević scenarista, Petar Jakonić montažer, Predrag Bambić direktor fotografije, a Miša Savić kompozitor muzike.

Film Jug Jugoistok se na početku kao projekat zvao Druga strana kapije. Uz puno sreće sa vremenskim prilikama film je završen za 30 snimajućih dana u proleće 2004. godine. Film je napravljen uz pomoć Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Beograda, tehnikom i sredstvima same "Montage" i uloženim radom glumaca i članova ekipe. Dve prijateljske produkcione kuće u filmu imaju status koproducenata: "Le Spot" i "Concept films", obe iz Beograda.

U filmu sem Sonje Savić glume i Neško Despotović, Miloš Lolić, Puriša Đorđević i Hristina Popovic, a kao specijalni gosti se pojavljuju i Boris Milivojević i Nikola Đuričko. U većini sporednih uloga pojavljuju se isključivo režiseri, montažeri, dramaturzi i teoretičari filma. Tako se sem dvadesetak studenata režije u filmu mogu videti i Radivoje Andrić, Balša Đogo, Srdan Golubović, Dinko Tucaković, Bogdan Zlatić, Nikola Dragović, Dimitrije Vojnov... Prvi put na filmu pojavljuje se devojka koja se često može videti u domaćim reklamama - prelepa gospođica Ana Kraš, a u ulozi profesora Miše Glenija pojavljuje se poznati beogradski prevodilac i džentlmen Vlada Marjanović.

Kostime je radila Goca Angelovski, a scenografiju Milutin Petrović i Balša Đogo. Distribuciju filma je preuzeo “Megacom Films” iz Beograda. Premijera je zakazana za 5. mart na Festu (sutradana je repriza), a u bioskope kreće od 17. marta 2005. godine.

Nekada popularna srpska glumica Sonja Savić, koja već deset godina živi u Sloveniji, došla je u Beograd da se sa majkom i bratom Milošem iz Belgije, koga nikad nije videla, dogovori oko nasledstva. Sonja dobije histerični napad tvrdeći da joj je oteta kćerka Sofija, i pobegne u nepoznatom pravcu. Miloš alarmira policiju i zajedno sa inspektorom Despotovićem krene u potragu za njom. Pronađu je i ona im prizna da je izmislila otmicu deteta. Despotovića pretpostavljeni obaveste da Sonjino dete zaista postoji. Otac je ministar inostranih poslova Srbije, i Sonja ga štiti da taj podatak ne bi iskoristile neprijateljske službe koje su i otele dete. Međutim, ministar Despotoviću saopšti da nikakvo dete ne postoji, da ga Sonja odavno proganja, i da je ona verovatno u službi onih koji bi želeli da ga kompromituju.

Ko laže, a ko govori istinu? Ko je lud? Ko će biti ubijen?

Jug jugoistok je psiho triler o krhkoj granici između realnosti i fikcije u društvu koje ne želi da se modernizuje, već se prepušta dejstvu inercije i tome da uvek drugi odlučuju o njegovoj sudbini. Sonja Savić je neko ko ne pristaje na postojanje tabu tema. Zato je ona glavna junakinja filma Jug jugoistok, jer se kroz njenu životnu i profesionalnu priču, zahvaljujući njenoj iskrenosti prema sebi i okruženju, mogu sagledati događaji iz bliske prošlosti u širem kontekstu.

Film Jug jugoistok je i esej o uticaju ideologije na društvo u kojem su mitovi uvek imali veliku prednost u odnosu na realnost. U vremenu kada se traži spremnost svakog pojedinca i celog društva da se suoči sa neposrednom prošlošću - događaji se maskiraju, prekrivaju poluistinama ili naprosto potiskuju. Ako je 20. vek bio vek šizofrenije, 21. vek je definitivna pobeda paranoje. Ni najobičniji događaj kojem prisustvujemo ne može više da bude oslobođen dodatne retorike po kojoj se prepoznaju različiti (para)politički uticaji. Istrenirani smo za "zaveru ćutanja", za gomilanje nasilja svake vrste koje na kraju jedino dovede do ravnodušnosti, što je zapravo i cilj onih koji truju prostor javnog mnjenja.

U svetlu neokolonijalne kulturne politike Srbiji su ostavljene teme vezane za postkomunističku agoniju ili za magijski realizam. Kao da nam nisu dozvoljeni filmofilska osvešćenost, ozbiljnost dostojna misaonih bića i šansa da se bavimo žanrovima uobičajenim u drugim kinematografijama. U tom smislu je film Jug jugoistok pokušaj da se napravi balkanski odgovor na Hičkokov film Sever severozapad i da se ne prepustimo ovdašnjem ustaljenom principu po kojem se estetika prepušta politizaciji. Cilj autora je da filmom Jug jugoistok obrnu taj proces: da estetizuju politiku, da ona postane potčinjena umetnosti. To je, naravno, u srpskim produkcionim i ideološkim okolnostima gotovo nemoguća misija, ali zahvaljujući DV tehnologiji i prijateljskoj atmosferi u kojoj je nastajao film Jug jugoistok, to je ipak postalo moguće.

Sonja Savić: Debitovala na filmu još kao tinejdžerka (Leptirov oblak, 1977). Filmskim ulogama tokom osamdesetih godina (Živeti kao sav normalni svet, Una, Šećerna vodica, Davitelj protiv davitelja, Balkanski špijun, Osuđeni, Čavka) izborila je status zvezde domaćeg filma kreirajući uloge izvan određenog faha, ali uvek sa prepoznatljivim ličnim pečatom. Za ulogu u filmu Život je lep (1985) nagrađena je na festivalu u Veneciji. Devedesetih godina ređe se pojavljuje na filmu (Mi nismo anđeli, Uvod u drugi život, Ni na nebu ni na zemlji, Urnebesna tragedija), ali je sve aktivnija kao rediteljka (Prvi srpski tehno vodvilj, Supernaut ­ Beograd andergraund, Plej). Veliki povratak na glumačku scenu usledio je nakon uloge u filmu Hleb i mleko (2001), nagrađenog Zlatnim lavom u Veneciji.

Hristina Popović: Još kao devetogodišnjakinja igrala je u predstavi Čekajući Godoa, a potom u Plavoj ptici, Banović Strahinji... Imala je epizodne role u filmovima: Noć u kući moje majke, Dezerter i Tango je tužna misao koja se pleše. Sa petnaest godina vozila je profesionalno rolšue (spustovi i trke). Snimila je i filmove Kordon i Skoro sasvim običnu priču, a u pozorištu igrala u predstavama Frederik ili bulevar zločina, Hazarski rečnik, Beli, beli svet.

Nedeljko Despotović: Reditelj, glumac, producent i scenarista. Serija Osam vekova Studenice, koju je režirao za TV Beograd, dobila je više domaćih i međunarodnih nagrada. O pripremi i realizaciji proslave Svetog Save na Internetu, kao režiser i producent, realizovao dugometražni film Bez grada i zakona (2000). Snimio trilogiju monodrama sa Ljubom Tadićem u glavnoj ulozi: Odbrana Sokratova, Krapova poslednja traka i Prota Mateja Nenadović. Glumio je i u filmovima Dečko koji obećava i Zemlja istine, ljubavi i slobode.

Puriša Đorđević: Klasik srpskog filma. Kao reditelj debituje dugometražnim igranim filmom Opštinsko dete (1953). Punu autorsku afirmaciju stiče filmskom trilogijom (Devojka, San i Jutro), tematski vezanom za Drugi svetski rat. Savremenom problematikom bavi se u filmovima Pavle Pavlović (1975), Trener (1978) i Tango je tužna misao koja se pleše (1997). Za svoje filmove dobio je brojne domaće i međunarodne nagrade. Pojavljivanje u filmu Jug jugoistok njegov je glumački debi.

Miloš Lolić: Pozorišni reditelj i glumac. U Bitef teatru režirao je predstavu Adam i Eva i u Ateljeu 212 predstavu Velika bela zavera. Debitantsku ulogu ostvario je u filmu Saše Radojevića Poljupci (2004).

Milutin Petrović, reditelj, koscenarista, koproducent: Na filmu je debitovao kao reditelj dokumentarnim ostvarenjem Specijalno vaspitanje (1987), a u oblasti igranog programa TV serijom Dome, slatki dome (1987), nakon koje je usledio TV film Telefomanija (1988). Režiser više od 30 muzičkih spotova za najpoznatije rok grupe u ex-Jugoslaviji i autor više desetina reklamnih kampanja za advertajzing agencije. Godine 1993. režirao je kultni pozorišni mjuzikl Trinidad. Reditelj, koscenarista i koproducent dugometražnog igranog filma Zemlja istine, ljubavi i slobode (2000) za koji je dobio Fazbinderovu nagradu na u Manhajmu, nagradu žirija na festivalu Sočiju i prvu nagradu za scenario na festivalu u Vrnjačkoj Banji. Zemlja istine, ljubavi i slobode, prema glasanju domaćih kritičara, proglašena je najboljim srpskim filmom 2000. godine.

Predrag Bambić, direktor fotografije, koproducent: Počeo kao autor eksperimentalnih filmova. Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio u TV Beograd i snimio više od 3000 emisija i reportaža za informativni, dokumentarni, zabavni i muzički program. Od početka vojnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji radio kao ratni snimatelj više dokumentarnih i informativnih programa za: BBC, CNN, ARTE, CBS, SKY News, ITN, PBS. Snimio je TV seriju Dome, slatki dome (1988), TV film Sokratova odbrana (2003) i sledeće dugometražne igrane filmove: Čudna noć (1990), Velika gužva (1992), Zemlja istine, ljubavi i slobode (2000). Koproducent je filmova Zemlja istine, ljubavi i slobode i Poljupci.

Saša Radojević: koscenarista: Autor scenarija za dokumentarne TV serije i kratke igrane filmove Gorana Gajića (U vrtlogu strasti, Sedmi dan) i Dinka Tucakovića (Pismo). (Ko)autor je desetak knjiga o filmu i romana Divlje senke (2002). Bio je asistent režije Teu Angelopulosu na snimanju filma Odisejev pogled (1995). Koscenarista je filma Zemlja istine, ljubavi i slobode i reditelj i scenarista filma Poljupci (2004).

Petar Jakonić, montažer: Filmski i TV montažer, režiser i scenarista. Između ostalih, montirao dugometražne igrane filmove (Šest dana juna, Čavka, Bolje od bekstva, Ni na nebu ni na zemlji, Zemlja istine, ljubavi i slobode) i režirao igranu seriju Čovek u srebrnoj jakni i dokumentarnu TV seriju Crveno doba. Nagradu Best B-movie editing pripala mu je za montažu filma Zbogom 20. vek (1999) na festivalu B filmova u Finiksu (SAD). Godine 2003. dobio je nagradu RTS za montažu dokumentarnog serijala Kapija od žada u režiji Lordana Zafranovića.

Miša Savić, kompozitor: Propagator minimalizma u muzici. Priređivač knjige o Jozhnu Cageu. Autor muzičkih hepeninga u kojima je eksperimentisao sa zvukom (Koncert za 17 bas gitara na primer). Za predstavu komponovao je muziku inspirisanu kalipsom i opusom Roberta Michuma. Autor je muzike za film Zemlja istine, ljubavi i slobode.