(KulturAkt)
Ni ova estetski razuđena kompilacija ne uverava da u Srbiji postoji razvijena moderna rok scena, ali potvrđuje da potencijal za značajan napredak na ovom polju ne bi valjalo zanemariti
S jedne strane, ponekad izgleda kao da iole razgovetne mlađe domaće rok scene gotovo da i nema; sa druge, bendovi su na sve strane. Kad na takvoj sceni odabereš pet bendova i napraviš kompilaciju, šanse da povećaš konfuziju možda su i veće nego da doprineseš kristalizaciji, te stoga valja biti prilično oprezan.
Ekipa iza neprofitne (neće je biti u prodaji - deliće se putem medija i na koncertima) kompilacije retro-detinjastog imena Zdravo, zdravo, zdravo pristupila je ovom problemu relativno pažljivo – svakako dovoljno pažljivo da se u propratnom tekstu na omotu koliko-toliko ogradi od mogućih kritika u smislu zašto ovi, a ne oni, itd. „Ova kompilacija nikako ne pretenduje da da kompletnu sliku stanja na muzičkoj sceni, naprotiv – ideja što užeg stilskog jedinstva je od početka bila prisutna“, navode priređivači, dodajući nadu kako će se uskoro pojaviti i druge kompilacije koje će se baviti ostalim „segmentima muzičke scene“.
„Stilsko jedinstvo“ – teške reči, kada je u pitanju kolekcija koja okuplja drečavu art(s)y ekipu Tussilago, indi patos-popere Nežni Dalibor, samosvesno-stilizovanu (i obrnuto) trojku Repetitor, energične zajebante Ženekese, i prilično ozbiljni i temeljni Petrol.
Sve pesme osim Petrolovih snimane su u studiju beogradske Više elektrotehničke škole, od strane studenata koji su, po svoj prilici, bili veoma oprezni: snimci su korektni, ali i prilično „ravni“.
I kada se zanemari prednost koja proističe iz činjenice da su jedino njihovi prilozi snimljeni profesionalno (Zagreb, avgust 2007), Petrol deluju kao najzreliji bend na Z, z, z. Ipak, trebalo bi imati u vidu da su ostali bendovi ovde prikazane radove zabeležili pre godinu dana, i da u međuvremenu nisu tavorili; ne bi valjalo, uostalom, doživljavati ovu kompilaciju kao takmičenje i proglašavati "pobednika". Prosto, Petrol ovde potvrđuju ono što smo već imali prilike da uzorkujemo kroz upečatljivi "singl" Sve jedno je, prisutan i na ovom izdanju: u pitanju je ambiciozna grupa sa razvijenim zvukom i solidnim osećajem za punoću pesme.
Kompilacija beleži Repetitor u trenucima između povoja i sazrelog zvuka. Potencijal i disciplina koje pokazuju njihove pesme govore da su momak i devojke itekako u stanju da se odmaknu od preteranog simplicizma i sloganskog zicerašenja (u čiju iskrenost ne bi trebalo sumnjati) koji su pretili da ih, snagom puke inercije uljuljkanosti u „kul“ i „pravičnost“, zadrže u domenu odveć naivnog „NGO roka“. Zapravo je dobra stvar što se oni, očigledno, ne trude previše, nego napreduju tempom koji im je lagodan. Oni su, uostalom, i jedini bend na kompilaciji koji je totalno mlad.
Ženekese su najviše pretrpele zbog „školskog“ pristupa studijskom tretmanu pesama; svakome ko je čuo kako ova skupina zvuči uživo biće jasno koliko njihovim prilozima kompilaciji nedostaje izvrsnog gruvajućeg helter skeltera koji daje izvanredan utisak u rokenrolu (kao, uostalom, i u ostalim životnim disciplinama) tako dragocene intuitivne sofisticiranosti.
Tussilago... Molim vas, imajte u vidu da ne samo da ovakav pristup muziciranju nije „moja šolja čaja“, nego i da ja uopšte ne pijem čaj. U tom svetlu, moj doživljaj ove muzike kao ne samo bezvezne, nego i aktivno iritantne (Pička Piaf!?) slobodno možete da protumačite kao subjektivan gotovo do irelevantnosti. O ukusima možemo da raspravljamo do prekosutra, ali ja ću (i) ovog puta, eto, dozvoliti sebi da ovaj ukus ni ne pokušam da svarim. Neki drugi put, evo obećavam. Vratimo se sada mladima.
Nežni Dalibor i dalje zbunjuje. Istinski svečani, a opet sasvim životni artizam ponekad je gotovo opipljiv u njihovim pesmama, ali je u ovim prilozima još uvek ophrvan nečim što bih, u nedostatku raspoloženja – a valjda i potrebe – da tražim eufemizam opisao kao starmalost. Zanimljiva dimenzija ove kompilacije je, uzgred, gotovo potpuno odsustvo tzv. EKV sindroma, od kog se nekad jedva moglo disati, kod svih bendova – osim kod Dalibora. A kod njih, pak, očigledno imamo posla sa nečim osobenim, pa i sa nagoveštajima mogućnosti da se mladenovićevska poetika konačno, protivno inerciji nespretnog kloniranja neponovljive kristalne vizije beogradskih tragičara širom bivše Jugoslavije, konačno pomoli kroz samosvojan autorski izraz.
U tome bi Daliborima od ogromne pomoći mogao biti samouveren, istinski nadahnut producent koji zna šta i zašto radi, i kao zanatlija i kao esteta.
Uopšte, domaći studijski radnici – i njihovi klijenti – često se zadovoljavaju ulogom producenta kao vrsnog zanatlije koji se ni ne upušta značajnije u pitanje celovitosti i svrsishodnosti mogućih ishodišta različitih smerova u kojima stvari mogu da krenu kada grupa – pogotovo mlada i/ili neiskusna – uđe u studio.
U tom smislu, učenicima VETŠ-a koji su radili na ovoj kompilaciji valja odati zasluženo zanatsko priznanje i pružiti ohrabrenje po pitanju razvijanja što naslušanijeg i temeljnijeg pristupa produkciji kao značajnom aspektu popularne muzike.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari