Da bi neki bend bio muzički relevantan, mora da izgradi svoj vlastiti identitet. Tussilago, međutim, suviše podsećaju na Lira Vegu. Razlika se najviše ističe u tome pod kojim muzičkim uticajima se gitaristi ova dva benda nalaze
Mesto: Klub Ana 4 Pištolja
Vreme: 29.10.2006.
Produkcija: Ana 4 Pištolja
U Beogradu nikad kraja kombinatorici koja čini da članovi grupa sarađuju jedni sa drugima u bezbroj što novih postava, off projekata, ad hoc saradnji itd. Sve je to lepo i ukazuje da muzičari ovde čine deo nezvanične komune u kojoj se svi međusobno pomažu ili druže kroz sviranje i - stvaranje muzike.
Tussilago čine članovi grupa Lira
Vega i
Trenje, da ostanemo samo na dva imena koja su relevantna u ovom slučaju, premda bi pravi spisak bio mnogo duži.
Problem je što jako retko viđamo nova lica na sceni, i kao da nam se ispočetka nude iste ili slične stvari samo sa drugim imenom. Da bi neki bend bio muzički relevantan, mora da izgradi svoj vlastiti identitet. Tussilago, međutim, ipak suviše podsećaju na Lira Vegu. Razlika se najviše ističe u tome pod kojim muzičkim uticajima se gitaristi ova dva benda nalaze. Dok je ono isto ostalo najviše u Zojinom vokalu, koji je vrlo karakterističan, kao i njenom scenskom ponašanju, i celokupnom stavu „blesavimo se i zabavljamo“ koji se proteže na ceo bend. Čak i kada bi se samo tu završavale sličnosti ipak bi bilo previše.
U odnosu na Lira Vegu, kod Tussilaga svakako ima više čistog rock potencijala i malo manje bizarnih žanrovskih kombinacija. Kao što je rečeno, za to je uglavnom zaslužna gitara, koja otprilike nosi sa sobom dosta uticaja svega što je indie gitarsko nasleđe u muzici, od Steve Albinija do Kevina Shieldsa (mada ovakva poređenja mogu da podležu reviziji), u odlično odsviranim i energičnim rifovima. I tu zapravo leži ključna razlika i ono što bend najviše karakteriše.
U skladu sa atmosferom nastupa kojom bend nastoji da zabavi publiku su i kostimi, i zapravo i neka vrsta koreografije. Efekat je osrednji, jeste pomalo smešno da bubnjar nosi radničko odelo i motorističku kacigu, da basista izgleda kao da je deo genga iz filma Paklena pomorandža, dok je gitarista ekscentričan kakav i jeste prirodno, ali jedino kod Zoje to zaista ima nekog smisla. Od početka do kraja koncerta, perikom pretvorena u plavušu, sa tamnim naočarima i u fensi odeći, igrala je ulogu dekadentne zvezde iz inostranstva koja zapravo ne zna u kom se selu zadesila u toku iscrpljujuće turneje, obraćajući se publici na lošem engleskom između pesama i sedeći oklembešena na stolici. I odigrala je baš onako kako treba.
Bend je zvučao vrlo sigurno sa sviračke strane i mogli bi biti zavedeni da ovo zapravo i nije demo bend. Verovatno to i neće dugo ostati. Jedino je kratko trajanje koncerta, tek nešto više od pola sata, nagoveštavao da je bend tek na početku rada, te da ima tu još štošta da se radi. Naravno, u sklopu svega toga potrebno je da se više radi na sopstvenom zvuku, distanciranju od sopstvenih prethodnih bendova, pa i od drugih muzičkih uticaja. Zato neka o bendu bude rečeno samo toliko, ovo je zapravo bio tek početak, ostaje da se vidi šta zaista ovaj bend može da uradi.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.