Tri scenaristkinje za očinstvo

Originalni naziv: The Game Plan
Scenario: Nichole Millard, Kathriyn Price, Audrey Wells
Uloge: Dwayne Johnson, Madison Pettis, Kyra Sedgwick, Roselyn Sanchez
Žanr: dečji/melodrama
Trajanje: 110 min.
Proizvodnja: SAD, 2007.

Van horora, SF-a ili totalnog kiča, ženi se ne može dogoditi da ima dete a da za to ne zna. Zbog toga je pre dvadeset godina Diane Keaton u Shyerovom Baby Boomu dobila bebu poginulih rođaka da s njom vadi oči kako zna i ume. Bila je to za ženu osamdesetih stanovita vrsta humorne a na kraju slatke «kazne» što se posvetila karijeri i zanemarila biologiju. Film je bio namenjen publici koja izvrdava materinstvo i mašta o Samu Shepardu, a ne o Gereu ili Gibsonu.

S muškarcima je u ovakvoj vrsti zapleta lakše – očinstvo je sociološka, a ne biološka stvar: zato Dwayneu Johnsonu u Fickmanovoj Taktici na vrata stiže sopstveno dete za čije postojanje nije znao. Ono je u dvehiljaditim «kazna» za mušku nekontrolisanu biologiju i odbijanje da se sazri.

Da stvar bude zabavnija, od rvačke gromade (u stvarnom Johnsonovom životu), tj. ragbističke gromade (u filmu), nastala je fragilna balerinica. No, bez obzira na pakovanje, balerinica ima srce upornog borca i brzu pamet bez dlake na jeziku. Film je namenjen porodici i najmlađoj publici, kojoj se ukazuje na nužnost, a još i više na mogućnost delanja: niko nije toliko slab da ne bi mogao da preduzme akciju i popravi svoj položaj.

U životu, kao i u žanrovskom filmu, glavni junak je glavni upravo zbog toga što nešto hoće i dela u tom pravcu. Stara mudrost, puno puta iskorišćena u klasičnim melodramama, kaže da kad se sretnu muškarac koji ne zna šta hoće i žena koja zna šta hoće – to se završava brakom! Kakav će taj brak biti i koliko će trajati, ne zna se, a stare majstore melodrame to nije ni interesovalo jer se brakom film završavao.

Međutim, još mnogo pre Bergmanovih Prizora iz bračnog života, a i sve dalje naovamo, mi znamo da savremeni brak i nije neki hepiend. No, evo novog mesta za melodramu s hepiendom: dečje-porodični film u kojem se sreću kćerka koja zna šta hoće i otac koji ni ne zna da je otac! Takav film se završava uspostavljanjem nove porodice koja, što se akutne faze tiče, ima ograničen period: traje dok dete ne odraste. Za razliku od bivšeg bračnog hepienda koji smo morali da ušećerujemo i nad čijom trajnošću smo morali da strepimo, sad imamo roditeljsko-dečji hepiend nad kojim ne moramo da strepimo: znamo da je konačan, tj. vremenski ograničen, budući da niko (a naročito ne delatne i preduzetne kćerke) ne ostaje mali zauvek.

Da se izbegnu petljavine sa sumnjivom korektnošću i nesumnjivom usiljenošću eventualnog nanovog ujedinjenja cele raspadnute porodice, mama je kod Fickmana mrtva. I ovim kao da je konačno sahranjena ona klasična socijalno i intelektualno nerazvijena žena iz klasične melodrame. Osoba koja danas ne vodi računa o novcu i moći, već uz lakirane nokte želi ljubav, topli dom i sigurnost, više nije defektna odrasla osoba nego pravo dete koje će, rekli smo, ubrzo odrasti. Oni koji su već odrasli slobodni su da biraju partnere, ali se odgovornost za potomstvo ni time, ni bilo čime drugim ne može dovoditi u pitanje.

Posvećenost profesiji i vlastitom pozivu, kako za muškarce, tako i za žene, stoji na lepom i istaknutom mestu, pri tome ne ugrožavajući lični, porodični i emocionalni život junaka. Štaviše, to je onaj lep i edukativan način kojim roditelji (i filmovi) primerom mnogo efektnije i efikasnije uče decu svim onim stvarima koje je, inače, džaba rečima ponavljati. Ono što pada u trenutku trijumfa očinstva nije, dakle, profesija, već njeno jeftino marketinško unovčavanje – Johnson po dobijenom meču ne izgovori u kamere da će prvo otići u lanac pljeskavičarnica na klopu, već da će kući sa kćerkom. Time nam se objašnjava notorna činjenica da nas nesposobnima za porodične odnose ne čini profesija koja jede naše vreme, već tržišnost koja jede našu dušu.

Pored svega pomenutog za odrasle, Taktika ima sve što treba da ima i za decu. Možda joj nedostaje koherentnost akcione linije, no to je, kako-tako, nadoknađeno gegovima, humornim pasažima i celim ragbi-timom nežnih srca na strani pozitivaca. U današnje vreme i uz savremenu a zbog nečega obaveznu besmislenost mnogih, naročito tzv. lakih priča, i ovo se mirne duše može nazvati punom kapom.