Civilizacijska konstanta nerazumevanja

Originalni naziv: Full Metal Village
Uloge: Uve Trede, Lora Trede, Klaus H. Plan, Irma Schaack…
Proizvodnja: Nemačka, 2006.
Trajanje: 90 min.

Ovaj „zavičajni film“, koji istražuje čudnovat i prijateljski sudar dve kulture, dugometražni je i dokumentarni debi Južnokorejke Sung Hjung Čo. Kao nemački student, a sada i profesor montaže u Frankfurtu, Čoova na ovaj evropski fenomen gleda s blage istočnjačke distance. S obzirom na to da je potpisana kao rediteljka, scenaristkinja i montažerka, njena subjektivna vizija, pa i realizacija, ostavljaju dosta otvorenih pitanja.

Wacken Open Air je hevi metal festival koji privlači 40.000 posetilaca. Ime je dobio po ovom malom selu, u kome je nastao tokom 70-ih godina. Iako je selo ekonomski uspešno (prevashodno zbog proizvodnje mleka), godišnja zarada od festivala i te kako doprinosi budžetu. Svesni da im nije u interesu zabrana festivala, koji je u međuvremenu postao deo lokalne tradicije, seljani se dovijaju na razne načine da nedelje oko Wacken Open Aira prođu što normalnije i mirnije.

S druge strane, za metalce je ovo raj na zemlji. Bez gradske infrastrukture i svega što ona nosi, Wacken koriste za veliko opuštanje. Ogromni kamp koriste skoro svi posetioci, jer selo nema dovoljno kuća koje bi ugostile metalce.

Sagovornici u filmu predstavljaju generacijske primere lokalnog stanovništva (bake u penziji, starije aktivne poljoprivrednike, tinejdžerke koje paze na svoju liniju, glavni seoski sveštenik...). Jedan od ključnih sagovornika je jedan od osnivača festivala, koji u ključnom trenutku tranzicije festivala u komercijalni „nije želeo da rizikuje“, pa se povukao i – danas je nezaposlen.

Ovakav selektivni pristup sagovornicima (bez razgovora sa, na primer, sadašnjim vodećim organizatorima, mladim metalcima iz sela, pa i publikom Wackena) čini se više spontanim nego konceptualnim. Rediteljka se nekoliko puta i sama pojavljuje u kadru, čuju se i neka od njenih pitanja i odgovora, a zanimljivo je kako i u nju seljani gledaju drugačije, baš kao i na posetioce festivala.

Predrasude i stereotipi o nemačkoj praktičnosti i štedljivosti dokazuju se na nekoliko načina. Zanimljiv primer je zamena metalne saobraćajne signalizacije plastičnom sve dok traje festival – omiljeni suveniri publike nisu nimalo jeftini!

Stereotipi o metalcima takođe su prisutni, kako oni paranoični ("dolaze da nam ubijaju krave, svi su oni satanisti"), tako i sociološki – vidi se ogromna većina kako nosi zalihe piva, u kompletnoj HM uniformi, urlajući: „Wacken!“.

Metalci osetnom neizdržljivošću tresu glavama i kosama tokom nastupa seoskog vatrogasnog orkestra – jedinog ostatka tradicije koji i dan-danas otvara festival. To je jedini koncert kome prisustvuju i seljani, zaposleni kao redari i čistači na festivalu.

Letnja seoska idila Vakena prestaje da postoji baš kad počne festival – selo deluje napadnuto od hordi metalaca, a neprestani letnji pljusak otežava ciljeve svima – jednima rad, drugima provod. Poslednji svedok festivalske bitke, stotinama kvadratnih metara rasprostranjeno đubre, biće uklonjen preciznim dodeljivanjem "parcela" seljanima.

Šteta je što u ovom trenutku ne znamo koliko toga se seća festivalska publika – tog lika smo u filmu najmanje mogli da upoznamo. Nerazumevanje ostarelih i smirenih prema raspuštenoj i podivljaloj mladeži će, prema svemu sudeći, zauvek i svuda ostati tužno koliko i u ovom filmu.