Proleće jednog pripovedača

Čemu uopšte služi kritika? Diskusija na ovu temu verovatno bi zauzela desetine stranica nekog foruma ili časopisa a da se suprotstavljene strane ni posle stotine argumenata ni za jotu ne pomere sa svojih početnih pozicija. Ipak, tu i tamo se ukaže prilika da kritika obavi i jedan zadatak za koji retko ko ima šta da prigovori. Da na pretrpanoj tržnici novih izdanja osvetli neku knjigu koja ne grabi pažnju tako očigledno.

U ovom slučaju, stilizovane i svedene korice sugerišu sam sadržaj. Kao što se jednostavna crna naslovnica s nazivom i tek jednim belim opalim javorovim listom ne ističe među šarenišem kojim obiluju police u knjižarama, tako i Bakićeva proza ne teži brzom, direktnom ili prostačkom (hm!) efektu šoka kojem moderni srpski pripovedači tako često pribegavaju.

O čemu piše Ilija Bakić? U 15 priča Jeseni Skupljača (izdavač Tardis, Beograd, 2007) ovaj autor je sposoban da nas odvede u budućnost ljudske rase, blisku ili veoma udaljenu, da zaviri u tajne prošlosti ili se poigra sa alternativnom istorijom. Neki motivi se učestalije ponavljaju: mutacije, evolutivni pomaci i genetski inženjering. Raznolikost priča je ogromna i ponekad je teško poverovati da im je autor ista osoba. 

Od mučnog i sirovog Gnoja do lirskog i poetičnog Jata naizgled je veliki jaz, ali zajednička priroda koju dele je važnija. Sve Bakićeve priče obojene su jakim emocijama, negde utkanim dublje u stilski eksperiment, negde ogoljenim i ponuđenim „na izvol’te“, ali uvek prisutnim i kod aktera, ali i kod čitaoca koji proživljava ove pripovesti na duboko ličnom nivou. Prevashodna odlika većine protagonista je strast, a ona se zahteva i od onoga koji čita. Angažovan, koncentrisan čitalac je onaj koji će uložiti vreme i trud da bi istinski proniknuo u emotivnu srž ovih priča.

Vrede li Bakićeve priče tolikog truda? Naravno! Sama satisfakcija koju osetite kada zaklopite korice, obrišete znoj i izdahnete je dovoljna, ali ima još toliko toga. Ovo su priče kojima ćete se vraćati.

Ono što se ne može osporiti je da Bakić nudi ponešto za svačiji ukus. Recimo, Među dinama je epska fantastika spuštena na nivo sporednog lika, hroničara uzaludnog pohoda nekog zaboravljenog, divljeg plemena. Više od 90 fragmenata povratka i Jesen Skupljača su originalne vizije evolutivne perspektive ljudske rase u kojima smo postali torbari što se kriju u pečurkama obraslim pećinama, ili šišmiši koji se gnezde na džinovskom drveću.

Dvojnik i sve oko njega – psihološka vivisekcija egzistencijalnog košmara. Gnoj... Pa, ta se jednostavno ne može prepričati. Kratka priča a teška k’o crna zemlja. I najzad, Jato. Jedna od najlepših fantastičnih priča na srpskom jeziku, jednostavno savršena i vrlo inteligentno razrađena ideja o tome da ćemo možda uspeti da kloniramo životinjske vrste koje izumiru, ali ostaje pitanje da li će one umeti da budu prave životinje ili ćemo i tome morati da ih učimo.

Stilski, ima tu jasne, linerane naracije, fragmentiranog pripovedanja, toka misli, svevidećeg pripovedača, ali i priča s osobinama dramskog teksta. Ukratko, svega što vam padne na pamet. Bakić se u svim stilovima podjednako dobro snalazi, ali je pitanje da li svakom čitaocu oni prijaju ovako zgomilani. Najbolje je stoga Jesen Skupljača čitati u etapama.

Ovo je prva štampana zbirka Bakićevih priča, ali ne i poslednja. Na internet portalu Rastko postavljena je zbirka Dole, u zoni, a s obzirom na to da je u najavi bar još jedna zbirka priča i jedna zbirka poezije Ilije Bakića, može se reći da ovaj pripovedač doživljava jedno, nadajmo se, ne i prekasno proleće.

Bakić je sazreo kao pisac i pokazao da je veliki majstor i eksperimentator. Neujednačenosti u ovoj zbirci postoje i one su logična posledica velikog raspona godina u kojima su priče nastajale. Uz nekoliko dijamanata, mnogo bogate rude u sredini i tek nešto jalovine na dnu, Jesen Skupljača je ohrabrujući poziv novim čitaocima da se sami upuste u dalje istraživanje literature ovog autora. Čekamo nova dela.