Jukebox

Većina zaposlenih ljudi je, kako pokazuju istraživanja, nezadovoljna poslom koji obavlja i mašta o nečem drugom. Zadovoljnih ima zanemarljivo malo, a u posebnu grupu spada slučaj kad je posao direktni uzrok životne traume i nesreće pojedinca. Upravo to je doskora važilo za Charlyn „Chan“ Marshall, muzičarku poznatiju kao Cat Power. Odrasla na američkom Jugu, tačnije u Atlanti (Džordžija), ona potiče iz nesrećnog braka lokalnog blues gitariste i majke s burnom hippie mladošću.

Nakon života rastrzanog između putovanja s ocem i povremenih boravaka kod majke i bake, Marshall u Njujork dolazi 1992. Poznanstva sa arty ekipom, dva veoma zapažena albuma (Dir Sir iz 1995, i Myra Lee iz 1996), te ugovor s dobrostojećom indie etiketom Matador bili su pokazatelji da je Marshall imala karijeru u usponu. Međutim, za nju je to bio prolazak kroz pakao koji se u jednom trenutku, nakon objavljivanja albuma What Would the Community Think? (1996), završio bekstvom u Oregon s tadašnjim mužem, znamenitom kantautorskom figurom Billom Callahanom. Marshall je, barem za trenutak, poverovala da je srećnija kao bebisiterka.

Čitava njena karijera, a može se reći i život, bili su, dakle, borba s muzičarkom i pevačicom u sebi, koje je prezirala. Alkohol nije bio samo bekstvo već i pokušaj da se dosegne bilo kakav, makar i najgori identitet, samo ako je drugačiji. Za Marshall, pevanje je bilo vezano za nešto intimno, bolno, nešto čega je trebalo da se oslobodi a što se uvek vraćalo. Ona je svoj dar osećala kao prokletstvo koje je pokrenulo nagon za samodestrukcijom.

Albumom Greatest (2006), na kom su joj društvo pravili muzički veterani iz Memfisa The Memphis Rythm Band, ta situacija se promenila. Njena muzika je postala manje ekscentrična, eksperimentalna i lična (što ne treba brkati s odsustvom emocija), i počela je više da se oslanjala na tradiciju. Na ovogodišnjem Jukeboxu samopouzdanje je još više učvrstila, tako da se osoba koja je znala i po 15 minuta da peva reč „ne“ i svira gitaru sa dve žice u njujorškom underground klubu, na njemu uopšte ne prepoznaje.

Ovoga puta uz pomoć Dirty Delta Blues benda, Chan Marshall nas vodi u svet melanholičnog soula i bluesa. U obradi Sinatrine pesme New York u prvom planu su bubanj koji naglašava srednji tempo i električni klavir. Minimalno aranžirane gitare dodatno doprinose građenju atmosfere koja je na momente opterećujuće intimna. Jedine dve autorske pesme, Metal Heart i Song To Bobby (čija je tema upoznavanje s Bobom Dylanom), propuštene su kroz fino tkanje koje se oslanja na rani blues i 60-e godine, i dobro su uklopljene uz pesme autora kao što su James Brown (Lost Someone) i Bob Dylan (I Believe in You).

Retki trenuci zamaha – pesme Aretha, Sing One for Me i I Believe in You – daju tek toliko energije da se slušalac ne zamori usled jednoličnog melanholičnog tona. Iako na njemu nema introspektivnosti, Jukebox na svakom koraku odiše intimom i preporučljiv je samo u određenim situacijama, poput večernjih časova uz voljenu osobu.

Naglašene minimalne teme na klaviru, svedeno sviranje gitare i glas koji je često na granici šapata u najboljim trenucima – kao što su Don’t Explain Arthura Herzoga, koju je proslavila Billie Holliday, i Blue Joni Mitchell – daju ubedljivu potresnost. Jukebox je bezvremen album, spomenar preuzetih iskustava čija je najveća mana upravo činjenica da je mogao biti snimljen u bilo kom trenutku. Muzički obrasci na njemu toliko su prepoznatljivi da ostavlja utisak kao da ste ga sigurno već negde čuli.

Audio:

• Preview Jukebox

Video:

• New York (Live at Later...)