Mračnije od Potera

Beogradska izdavačka kuća Odiseja tokom jesenjašnjeg Sajma knjiga u Beogradu predstavila je srpskom čitalaštvu prvi roman trilogije Bartimej Džonatana Strauda (Jonathan Stroud) Amajlija iz Samarkanda. Reč je o romanu namenjenom deci i očigledno nadahnutom uspehom serijala o Hariju Poteru, pa je samim tim izvesno poređenje ova dva serijala neizbežno.

Ipak, Straud već na samom početku trilogije uspešno stavlja do znanja kako ne preza od hvatanja u koštac s tmurnim i teskobnim temama, što Roulingova čini tek u docnijim naslovima svog serijala. Svakako bi se moglo reći i da pisac Amajlije iz Samarkanda po zanatskom umeću daleko prevazilazi Džoan Rouling, ali i da u pisanju i obraćanju čitaocu ima sasvim drugačiji pristup od ove spisateljice.

Amajlija iz Samarkanda je osvežavajuće cinična, a njeni protagonisti egoistični, samoživi i životni. Mladi čarobnjak-šegrt Natanijel sušta je suprotnost dobrice Potera, i Straud se njime umešno služi kako bi istakao sve mane društva u kojem živimo, naravno uvijenog u oblandu alternativne Britanije u kojoj je magija zamenila industrijsku revoluciju, a magokratija plutokratiju.

Straud se u svom delu poziva na srednjovekovnu okultnu tradiciju, nadahnutu pitagorejstvom i Dalekim istokom, pa je njegova magija mračnija, demonska i onostrana. U Amajliji iz Samarkanda nema vedrih čarobnjačkih igara, ali zato roman obiluje zamršenim obredima i činima čija je jedina uloga sticanje moći.

Dvojica protagonista Straudove trilogije su mladi čarobnjački šegrt Natanijel, koji u Amajliji tek počinje svoje školovanje, i pet milenijuma star duh – đini iz arapskih legendi – po imenu Bartimej, koji je ujedno glavni pripovedač. U neku ruku, ova dva lika jedan drugom predstavljaju antipod: turoban i tmuran, Natanijel je opsednut žudnjom za svetovnom i magijskom moći; iako drevan po merilima smrtnika, Bartimej je pun života i duhovitosti.

Dapače, upravo delovi Amajlije iz Samarkanda kojima Bartimej suvereno vlada daju pečat čitavom delu. Doduše, to bi se već dalo zaključiti i po tome što je trilogija nazvana po njemu. Tu se, između ostalog, i ogleda svo Straudovo spisateljsko umeće. Naime, on se potpuno svesno okreće od protagoniste s kojim bi se čitaoci najpre poistovetili, dečaka čarobnjaka, i u prvi plan stavlja stvorenje po biti i naravi neljudsko, štaviše oštrog kritičara svih naših vrednosti.

Veoma je prijatno susresti se s romanom koji se pre svega obraća deci, a ne potcenjuje svoje čitaoce. Iako već od prvih stranica duhovita i zabavna, Amajlija iz Samarkanda ima smelosti da bude mračnija i brutalnija od ma koje druge knjige napisane i objavljene na talasu popularnosti čarobnjačića iz Hogsvorta. Straud s tim, na svu sreću, ne preteruje. Iako amoralni, njegovi likovi uspevaju da prenesu čitaocima osećaj potrebe za dobrotom i plemenitošću, što predstavlja izvrsnu ravnotežu počesto teskobnoj priči koja na trenutke ume i da optereti.