(Yep Roc)
Deveti album hvaljenih američkih rockera, koji bi po nazivu sigurno dobro pristajao i nekom HM bendu, u stvari je kolekcija prilično umerenih klasičnih pesama koja ne potvrđuje koncertnu reputaciju u koju smo imali prilike da se uverimo maja 2006. u Beogradu
Priča o nastanku novog albuma grupe Marah počinje odlaskom gitariste, pevača i autora Davida Bielankoa (koji s bratom Sergeom čini okosnicu benda) na terapijske susrete anonimnih alkoholičara. Otrežnjen i rešen da energiju koju je rasipao na pogrešan način pretoči u kreativnost, on počinje da piše nove pesme.
Polako se približivši broju od 35 pesama, Marah odlučuju da izdaju trostruki album. Ipak, u poslednji čas od toga odustaju, tako da smo dobili običan album sa 11 pesama. Na sreću, reklo bi se na osnovu ponuđenog.
Odrednica klasični rock podrazumeva da bend crpi uzore duboko iz svoje, američke rock tradicije, deleći ih i sa autorima poput Brucea Springsteena. Van svih aktuelnih pravaca, muzika grupe Marah ipak zvuči vrlo prepoznatljivo, ma koliko nam njeni konkretni izvori bili nepoznati.
Ni na albumu Angels of Destruction! mainstream zvuk ne podrazumeva da je Marah po ičemu drugom mainstream bend. To bi možda bio slučaj 70-ih, ali sada je ovaj izraz vrlo anahron i kao takav ograničen na određenu publiku.
Iza ovih pesama stoji dosta slojeva aranžmana i suvišnih produkcijskih zahvata koji se u potpunosti otkrivaju tek nakon mnogo preslušavanja.
Angel on a Passing Train će čak na trenutke preći u najbezličniji pop, prikladan za jutarnji program TV Viva. Tek u ponekoj pesmi (Old Time Tickin' Away) bend pokazuje agresivnost i sirovost koja ih krasi na koncertima.
Bluesu okrenute pesme (Wild West Love Song i Coughing Up Blood) delimično nadoknađuju ono što je albumu potrebno: malo spontane prljavštine, tek toliko da se utopi u sterilnu produkciju.
Album zatvara desetominutna numera Wilderness, kolaž od dve pesme i nekoliko isečaka, od kojih jedan predstavlja solo na gajdama, što čini da se upitamo s kojim smislom je sve to spojeno u jednu pesmu. Reč je o logičnom ishodu preteranog igranja s produkcijom.
Tekstualno, izdanje donosi dosta religioznih i avanturističkih referenci, dramatika se podiže na svakom koraku, glas je neumoran i u svakom trenutku deluje kao da ima nešto važno da kaže. Vokali zvuče neprivlačno i grubo, i uglavnom promuklo pripovedaju, manje se fokusirajući na samo pevanje.
Možda ipak ne bi trebalo verovati piscima kad nam preporučuju bendove, čak ni kad su u pitanju veličine poput Nicka Hornbyja i Stephena Kinga? Za razliku od dosta hvaljenog koncerta u Beogradu, Marah ovog puta ostavljaju loš utisak.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Milan (gost)
| 22.01.2008. 11.30.54
Jedva cekam koncert :)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.