Ko peva zlo ne misli

Mesto: Mali klub SKC-a
Vreme: Petak, 18. januar 2008.
Organizacija: Legacy Promotion

Beogradski Legacy Promotion se u poslednjih par godina nametnuo kao vodeći promoter koncerata metal muzike, nanizavši red respektabilnih imena poput Agent Steel, Type O Negative, Cynic, kao i ekstremnijih death metal bendova (Cannibal Corpse, Incantation, Krisiun ili Suffocation). Metalci su lojalna publika i kada im se nudi stalni meni solidno produciranih koncerata, ni uspeh ne izostaje. Sinoć u malom klubu SKC-a na jelovniku su bili Marduk, vodeći švedski black metal sastav.

No, pre toga je trebalo izdržati predgrupe. Britanski trio Artisian je hrabro započeo nastup pred jednocifrenim brojem gledalaca. Entuzijazma im svakako nije manjkalo, te je njihov srednjetempaški, pomalo zastareli thrash/death metal (sa sve ukusnim tetovažama i maskirnom mrežom preko pojačala i bubnjeva) uspeo da pokrene nekoliko najzagriženijih lokalnih metalaca na mlaćenje kosama. Dometi ovog benda nisu preterano veliki, ali u šarmu ne oskudevaju.

Švedski Zonaria su u poređenju sa proleterskim Artisian zvučali ništa manje nego epski. U zvuku ovog (ponovo) srednjetempaškog, pa i melodičnog black metal benda čuju se jasni odjeci njihove rane power-metal faze i to baš i nije dobro. Nije da tu nema energije i drame, ali preveliko oslanjanje na patetično-melodične pasaže i preterana teatralnost u pojedinim momentima o(t)pisuju Zonariu kao ipak drugorazredne aspirante na pojavljivanje u emisijama televizije MTV 2.

In Battle

In Battle su u drugoj polovini 90-ih bili jedna od velikih nada švedskog black metala. U međuvremenu su potpuno promenili postavu i počeli da sviraju death metal. Večeras je to bilo veoma profesionalno, veoma čvrsto i snažno i pomalo napadno sterilno. Dve stare pesme koje su odsvirali pokazale su zdravije, iskrenije, zabavnije lice benda, posebno ubitačna Rage of the Northmen koja je podsetila zašto su In Battle pojedinci svojevremeno proglašavali za ’najbrži bend na svetu’.

Konačno – Marduk, jedna od najagresivnijih grupa na planeti, bend kome takođe povremeno zameraju da sa originalnom postavom nema skoro nikakve veze – što je tačno – i da stalno snima iznova isti album, što je besmislica. Večeras se jasno čula razlika između pesama iz rane faze – nespretnih brljarija nabacanih rifova i ritmova, nešto veselijih harmonija, pesama iz srednje faze koje su ekonomično aranžirane i potpuno brutalne, i pesama sa poslednjeg albuma Rom 5:12, u kojima preovlađuje depresivniji i elegičniji ton.

Zvuk je mogao da bude i bolji (i postajao je bolji tokom koncerta), a izbor pesama je bio u najmanju ruku diskutabilan, s obzirom da krvi gladna masa (neki i bukvalno – na koncertu je izbilo par neprijatnih čarki) nije dobila hitove poput Slay the Nazarene, Burn my Coffin ili Christraping Black Metal. Umesto toga ginulo se uz ubitačne The Hangman of Prague i Baptism by Fire, radovalo uz Wolves (posvećenu, kome drugom do Srbiji i Srbima) i Still Fucking Dead, a pesme sa poslednjeg albuma, sporije i (gulp), emotivnije, poput Imago Mortis i Limbs of Worship su poslužile za odmor i – možda – kontemplaciju.

Kakva god bila filozofija usiljenog nihilizma najbešnjeg dela populacije najbogatijeg regiona u Evropi, kakvi god bili prefinjeni detalji muzike koja tu filozofiju nosi (a ima ih, ne sumnjajte u to), večeras se to nije čulo. Nastup Marduka je i pored neobičnog rasporeda pesama i čudnog tempa sveden na (samo malo iskarikiranu) prečišćenu agresiju koja ipak nije delovala kao potpuno sigurna u sebe.

Ipak, kada smo pred kraj čuli savršeno jednostavne, savršeno naivne, savršeno ubistvene Panzer Division Marduk i Of Hell’s Fire, filozofija je postala manje važna. Religija takođe. Telo je došlo na svoje.