Noyz

U Srbiji se jazz već predugo predstavlja i doživljava kao muzejski eksponat – Big bend RTS-a nas može povesti na prijatno putovanje kroz istoriju jazza, ali je decenijama daleko od onoga što se dešava na savremenoj sceni. Slično se može reći i za doajena srpskog jazza Duška Gojkovića. Mlade snage predvodi Vasil Hadžimanov, čija muzika se oslanja na fusion iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.

Svetlo na kraju tunela su muzičari koji ne dolaze iz jazz miljea, oslobođeni stega tradicije i konzervativnog jazzerskog obrazovanja, koji su spremni da bez skrupula koketiraju s različitim muzičkim formama. Uz već afirmisane Belgradeyard Sound System i Dvojac bez Kormilara, takav je i bend Naked.

Naked čine muzičari koji su prošli sito i rešeto radeći sa žanrovski veoma raznovrsnim sastavima: Branislav Radojković (bas) i Goran Milošević (bubanj) članovi su beogradskog fusion metal sastava Rare, violinista Đorđe Mijušković je zaposlen u simfonijskom orkestru RTS-a, Miloš Punišić (harmonika) je svirao s nizom klasičarskih ansambala, ali mu nije strana ni klupska svirka; gitarista Nenad Branković komponuje za crtane filmove, pozorišne predstave, izložbe, a bavi se i produkcijom; naposletku, drugi basista Ivan Mihajlović se, nakon iskustva u brojnim manje afirmisanim bendovima, skrasio u Nakedu.

Uzevši u obzir veliko iskustvo i širinu interesovanja članova benda, ne čudi stilska raznovrsnost koja se može čuti na ovom albumu. Tako širok dijapazon uticaja, doduše, može biti i mač sa dve oštrice, jer uvek postoji opasnost od pukog kolažiranja stilski previše suprotstavljenih deonica.

Naked uspešno izlaze na kraj s ovim izazovom – tehnički nesumnjivo potkovani muzičari lične aspiracije i talente podređuju kolektivu. Solo deonice su pažljivo i nenametljivo dozirane, a kompozicija je u prvom planu. Naked su majstori kratke forme.

U numerama Eh kad bi bilo, Nice One i Swingeraja Naked se pokazuje kao umešni tumač jazz tradicije: tu su baperski i swing ritmovi, dok Mijuškovićeva violina priziva duh velikana ovog instrumenta Stephana Grappellija.

Ipak, daleko od toga da Naked tek reprodukuje jazz iz 40-ih i 50-ih godina prošlog veka – svirka je moderno producirana, tu je električni bas, a uvodne teme su okićene bluesiranim solima na harmonici, diskretnim i opuštajućim gitarskim deonicama, neočekivanim ritmičkim rezovima i obrtima.

Dirty Faces, La zuppa i Slobodna vožnja donose dinamičnu interakciju između basa i bubnja, i prijatne, bezbrižne melodije, koje poprimaju rockerski naboj i zahuktavaju se uz pažljivo gradiranu gitarsku buku, dok su Mos’, Zoja i Tompus Funk okrenute funky zvuku, mada koliko-toliko uspevaju da se otrgnu od žanrovskih klišea. U numerama Tzigan–ska, uverljivoj novovekovnoj interpretaciji ciganskog melosa, i u dubbersko- rockerskoj Dubbodolini, Mijušković na violini otkriva i svoju virtuoznu stranu.

Poslednja numera Alaja Hisar je, pak, najslabija tačka albuma, na kojoj predvidiva i jednodimenzionalna etno harmonika dospeva u prvi plan.

Polazeći od jazza kao osnove, muzika grupe Naked se razvija u različitim pravcima, te koketira podjednako i sa jazz i s onom drugom publikom. Na ustajaloj domaćoj instrumentalnoj sceni ova grupa je veoma prijatno osveženje.

Audio:

• Eh kad bi bilo
• Dubbodolina
• CiganSka

 Video:

• Tzigan-ska

Povezano:

DŽEZ ZA NOVI MILENIJUM - Na novom početku