Joyz

Granice ljutog rifovskog gitarskog zvuka nisu tesne, ali većina bendova koji se služe takvim izrazom uvek se kretala u prilično uskim okvirima čije su stilske koordinate zavisile od trenutne mode. Nu metal, za sada poslednji komercijalno veliki talas teške distorzije, sledi takvu tendenciju: većina eksponenata zvuči jako slično, a bendovi koji originalnošću forme i sadržine odskaču od konfekcijskog proseka samo se uslovno daju smestiti u okvire nu metala.

Članovi beogradskog sastava Rare se verovatno ne bi složili da su oni (samo) još jedan trendovski nu metal bend. U stvari, oni se već nisu složili sa tim, jer na svom sajtu, u svojevrsnom manifestu, insistiraju na nepripadanju bilo kojem pravcu, smatrajući da bi ih takva pripadnost ograničila u ostvarivanju svojih – iz teksta je očigledno, ne malih – umetničkih aspiracija. Prilično precizno, u tekstu su pobrojane odrednice koje su primenljive na njihovu muziku: „jazz, funk, core, rock, etno, groove, drum n bass, grunge, trip hop.....“, od kojih, smatraju (i u pravu su), nijedna ne obuhvata čitav njihov zvuk. Tu, međutim, leži jedna začkoljica: postoji, naime, jedan pravac koji oni ne navode, a koji obuhvata (gotovo) sve što se tamo pominje. Nekada se tako nešto zvalo crossover. Što je, manje-više (manje ili više mutirano, prošireno, suženo, kako kad) ništa drugo do – nu metal.

Potpisnik Ovih Redova (Koji Sedi), budimo realni, i nije baš najupućeniji član redakcije Popboksa kada su ovakve stvari u pitanju (što je, ruku na srce prilično mlitavo, nagovestio svom uredniku nakon što mu je ovo izdanje dodeljeno, ali urednik, očigledno, time nije bio dovoljno dirnut). Potpisnik, međutim, ipak zna da je nu metal dovoljno širok i dubok pojam da obuhvati i jedne Slipknot, o kojima bi se dale konstatovati razne stvari, ali ne i da su plićak i konfekcija. Zna, takođe, i da su Rare iznedrili jedan od boljih radova iz domena primenjene muzike u Srbiji poslednjih godina – muziku za serijal Mile vs. tranzicija, koja poseduje ama baš sve što je jednoj takvoj muzici potrebno.

Joyz, drugi album Rarea (dok sam još u ispovedaonici, da priznam da nisam preslušao prvi, Breathing (2002), pa nek ide život), međutim, pokazuje grupu iz više uglova i u više dimenzija nego upečatljivi tranzicioni score u kojem je bend zablistao. Kao prvo, tu su stihovi, slaba tačka onolikih domaćih bendova. Kod Rarea su oni veoma ambiciozni; štaviše, nastupaju sa visine propovedničkog zanosa koja nije daleko od poetike Eyesburna. Dobra vest: nisu baš svi na engleskom. Još jedna dobra vest: oni koji jesu na engleskom, nisu na smešnom engleskom.

Među neimenovanim, funkcionalnim kratkim instrumentalima, leže masne teškogitarske numere – doduše, često pomalo tanke, pa i u ambicioznim deonicama koje podsećaju na Tool, a takvih nije malo. Ta sličnost je, naravno, sasvim u skladu sa spiritualno-intelektualnim aspiracijama grupe, kojima valja priznati da nisu lišene izvesne realne osnove. Ima i nezanemarljivo hitičnih komada, među kojima se ističu besna i direktna Zrno i energično-sentimentalna Taman.

Iako ne doseže raskoš na koju, očigledno, pretenduje, Joyz je kompetentan „žanrovski“ album koji grupi ostavlja otvoren put za veće uspehe. S obzirom na temeljan i razrađen pristup poslu koji uključuje prisustvo „supervizora produkcije“ kao člana benda i ozbiljan rad na vizuelnom identitetu grupe, Rare bi valjalo shvatiti kao ozbiljne kandidate za istaknuto mesto u post-yu (odnosno, Adria) hard’n’heavy mainstreamu.