Izborna sloboda

Naslov originala: Combien tu m'aimes?
Scenario: Bertrand Blier
Uloge: Monica Bellucci, Bernard Campan, Gerard Depardieu
Žanr: socijalna komedija
Trajanje: 95 min.
Proizvodnja: Italija/Francuska, 2005.
Web: IMDB

Film Bertranda Bliera Koliko me voliš pojavio se u pravo vreme na našem bioskopskom repertoaru. Doduše, više od dve godine je proteklo od kada je proizveden, što bi značilo da je malo zakasnio. A opet, prema svojoj alegorijskoj temi, beskrajno je poranio.

U Blierovoj priči reč je o nejakoj vlasti oličenoj u relativno malom, slabom i, narodski rečeno, metiljavom državnom činovniku koji bi želeo ono što bi svaka vlast želela: primamljivo glasačko telo (oličeno u telu Monike Bellucci). Da bi došao do glasačkog tela, taj relativno nikakav sistem na vlasti mora da bude dovitljiv, osim što će imati dobru motivaciju.

Jer, kako svaka totalitarna vlast tvrdi, narod je stoka i njime se lako može manipulisati. No, francuska nije totalitarna država. O.K., narodom se, onda, osim silom, najbolje manipuliše novcem (podizanjem ili redovnijim isplaćivanjem penzija i socijalnih davanja, besmislenim pojeftinjenjima, podelom akcija preduzeća, isl.).

Ali, šta da radi vlast kad nema para? Pa, da slaže kako ima.

Tako, dakle, oficijelna Francuska (koja se u filmu zove Fransoa) dođe kod naroda, alias prostitutke koja se u filmu zove Danijela, i 'ladno je slaže da je dobila na lutriji, te joj ponudi stalni angažman za po 100.000 evra mesečno dok traju pare. Narod, tj. Danijela se primi. Posle nekog vremena postane joj dosadno, a i seti se da ima boljeg vlastodršca u obliku organizovanog kriminala (makroa), kog glumi Depardieu.

Fransoa mnogo pati zbog toga, pa se Danijela sažali na njega i počne da se misli hoće li ili neće da odabere pravnu, pa i bedničku državu s visokim standardom, ili da i dalje živi zanimljiv, mada pravno neregulisan život totalitaraca. I dok se tako misli, ona zaključi da se zaljubila u, kako legalisti i priliči, pomalo lažljivog Fransoa. Zbog para i sigurnosti koju donosi, naravno.

Ali i zato što joj je vratio osećanje stida. Aha! Sramota ju je da ne plaća PDV, da kupuje na uličnim tezgama, da ušićaruje na sitno, da gleda piratske filmske kopije... I, to osećanje stida joj se toliko svidi da zbog njega na kraju pristane da glasa za demokrate na vlasti, čak i ako nemaju para.

Lažljivost u, reklo bi se, predizbornoj kampanji, glasačko telo Belluccijeve shvati čak kao kompliment: toliko me voli da ni od čega ne preza! Dakako, takva je predrasuda preuzeta iz totalitarizma, no ništa ne škodi ni suprotnom taboru, samo ako služi svrsi.

Osim glavnog sentimentalno-erotizovanog odnosa između Fransoa i Danijele, sve ostalo je farsično; Fransoove voajerski nastrojene kolege s posla, komšinica koja nema privlačnost biračkog tela jer je intelektualka sa stvarnim osećanjem vrednosti (rada ili orgazma, svejedno), neveseli lekar, predstavnik građanskih zanimanja i shvatanja, a naročito glavni negativac i njegove gorile.

Ono zbog čega je nama u našoj državi rano da gledamo i razumemo takav film jeste činjenica da i ovi i oni potencijalni francuski vlastodršci naprosto vole glasačko telo, ali mogu i da podnesu da ga izgube. A i glasačkom telu je dobro bilo s ovim, bilo s onim: nije pitanje u manjem zlu, nego u većem dobru.

Ali, možda je ključ u samom telu i njegovom načinu opredeljivanja – nema tih pravih ili izmišljenih para zbog kojih bi srpska nacionalna hipertrofirana ženska seksualnost izabrala državnog činovničića umesto kralja podzemlja. O stidu kao vrednosti da i ne govorimo.