Levičarsko desničarenje ili Irac s onoga svijeta

Naslov originala: P.S. I love you
Scenario: Richard LaGravenese, Steven Rogers, po istoimenom romanu Cecilie Ahern
Uloge: Hilary Swank, Gerard Butler, Kathy Bates, Lisa Kudrow, Gina Gershon
Žanr: melodrama
Trajanje: 126 min.
Proizvodnja: SAD, 2007.
Web: http://psiloveyoumovie.warnerbros.com

P.S. Volim te jedan je od onih filmova o kojima što više mislite, to vam se manje dopadaju! Npr. gledate ga u bioskopu i svako malo vas nešto stvarno dirne; pa izađete iz bioskopa i mislite kako je brat-bratu zaslužio bar ocenu devet; dođete do kuće i kažete: dobro, dobro, osam mu je dosta; sutradan se probudite i setite se još nekoliko totalnih budalaština u priči, pa se odlučite da mu date sedam... I onda brzo sednete da pišete da ne biste odustali od teksta o predmetu koji je tako fragilan da vam naočigled nestaje!

Richard LaGravenese je čudna autorska pojava, a da stvar bude gora, još su se i „sastali bećari“, tj. koscenarista za P.S. Volim te bio mu je Steven Rogers, „čuven“ po scenariju za Maćehu Chrisa Columbusa. LaGravenese je, opet, između ostalog, napisao scenarije za relativno podnošljivu Cuaronovu Malu princezu, ali avaj, i za Ogledalo ima dva lica Barbare Strejsend i Iscelitelja Roberta Redforda. Na sve to, momci su igrali na sigurno, pa su uzeli proslavljeni roman gospođice Ahern, kćerke irskog premijera, kojoj se, kanda, bio dopao Zuckerov Duh kad je 1990. imala devet godina, pa je rešila da motiv jednom, kad poraste, upotrebi.

Ona je, međutim, upliv umrlog muža u život žive žene preokrenula na, doduše, Ircima nesvojstven protestantski preduzetan način. Time smo iz mističnog trilera dospeli u psihološku dramu o ženi koju, čak i mrtav, muž i dalje kontroliše. Muž je, doduše, dobar, ali vidljivo je da autori nisu želeli taj psiho-dramski put. Tj. želeli su na svaki način da dođu do prave melodrame posle koje bi gledaoci izašli iz bioskopa šmrcajući, pročišćeni i naučeni da ne sitničare u vezama i ne zagorčavaju život onima koje vole, samo zato što nisu svesni da bi ih mogli izgubiti.

E, ta vidljiva uperenost autorske želje prema poštenom cilju jeste ono zbog čega P.S. Volim te nije tako loš film. Međutim, u realizaciji je došlo do niza umetničkih devalvacija, počev od nepostojanja ikakvog zlikovca osim viših sila, preko dobrih seks-i-grad-drugarica i svekolikih pomagača koji s uživanjem čine ili ne čine sve što glavna junakinja hoće ili neće, pa do izbora Hilary Swank za glavnu ulogu.

Swankova je, znamo, glumila u Eastwoodovom Million Dollar Baby, koji je sam po sebi odličan i ozbiljan film konzervativne umetničke forme, a jake društvene kritičnosti (ili, političkim rečnikom rečeno: metodima desnice plasirane su, zapravo, levičarske ideje). Glumičin fizički habitus krhke, povredljive i infantilne ličnosti Eastwood je iskoristio kao početnu i završnu tačku, a između je Swankova imala da odglumi volju, snagu, rešenost i izdržljivost. I to je bilo sjajno i uverljivo: „Čovek kaže, a Bog raspolaže, naročito u otuđenom društvu kojem je i osnovna ćelija, porodica, sebična, gramziva i zla“.

LaGraveneseova forma je, pak, čas zamućena, čas rasplinuta, čas komercijalna, a uz to slavi društveni poredak čija je osnovna ćelija, makar i krnja, ipak veoma topla i pomagačka; slavi, dakle, dobri poredak u kojem i neuspešna agentkinja nekretnina može da postane uspešan dizajner cipela samo ako smisli šta hoće jer sistem, kako da ne, prepoznaje prave vrednosti.

Kroz svu tu pustu levičarsku slobodu u kojoj uspeh i sreća zavise od jake volje i dobre organizacije smrtnika za života (a i posle), provejava desnica: slaba žena, mudri muž, požrtvovana majka, zaljubljivi kvalitetni muškarci poštenih namera, prvi poljupci koji svima nepogrešivo pokazuju da je neko za njih pravi ili pogrešan partnerski izbor, i najzad: „Mrtvi s mrtvima, živi sa živima!“ A kako rekosmo, i fizički vidljivo traumatizovana i ranjivo-nevino osmehnuta, uplakana ili ljutita, Swankova tek na kraju dobija da odglumi ono što nije (ili joj se ne vidi): smirenu, prosvetljenu i sazrelu ženicu. E, ma kako da se publika tokom filma naplakala ili nagutala knedli, manipulisana prilično veštom režijom i veštom glumom, ipak nije to lako – verovati reditelju više nego sopstvenim očima.

Na kraju praktična opomena: u prodavnicama se za 99 dinara (ili 145, ili tako nešto) pojavio DVD na kojem prevarantski piše „P.S. Volim te“, a zapravo je reč o filmu koji se zove samo „P.S.“ i režirao ga je Dylan Kidd 2004. Ima izvesne soft-porno aspekte, a reč je o smirenoj i poamerikanjenoj verziji Profesorke klavira Michaela Hanekea. Nije bogzna šta.