Diskoteka u svemiru

Mesto: DNK SKC, Beograd
Vreme: Utorak, 01. januar 2008.
Organizacija: Odličan Hrčak

Mala sala SKC-a (poznata kao Drugi novi klub) je, prvi put u ponedeljak, za potrebe programa Nova Diskoteka, svoje posetioce dočekala u osveženom ruhu – umesto u dnu prostorije, bina je postavljena sa strane, a prostor za šank je tamnom zavesom odvojen od koncertnog prostora.

Kombinovana clubbersko-rockerska ekipa se skupila u velikom broju, a nakon (predugačkog) zagrevanja uz svemirske disko ritmove DJ Brke, pošto je već uveliko prošla ponoć, Nemanja Aćimović seda za bubnjeve i polako preuzima dirigentsku palicu. Ubrzo mu se priključuje i ostatak benda - Vladimir Đorđević (Lira Vega) i Boris Mladenović (Jarboli, Dvojac bez Kormilara, Veliki Prezir).

Kao i tokom svih inkarnacija, Nemanja je glavna motorna snaga Sile, pošto sa lakoćom barata instrumentom i čašćava publiku najraznovrsnijim spektrom plesnih ritmova. Na momente metronomski precizan, neretko rockerski energičan, Nemanja je uvek spreman da preseče svirku vratolomnim, ali nikad samozadovoljnim bravurama.

Vladimir i Boris se, pak, smenjuju u repetativnim frazama na raskršću bluesa, funka i space rocka, uz povremene izlete u efektima izobličene solo deonice. Primetno je da je bend veoma uigran i uvežban, što i ne čudi budući da se radi o muzičarima koji dugo godina zajedno sviraju u okviru raznih projekata.

Nakon nešto skromnije reakcije na samom početku koncerta, publika sve više ulazi u ritam i mala sala SKC-a se pretvara u pravu svemirsku diskoteku. Sila završava prvi set, dobar deo publike hita na noćni prevoz, a najuporniji bivaju počašćeni još jednim dugačkim delom koji kulminira ubrzavajućim rokerskim prženjem.

Tokom svog postojanja Sila je prošla kroz brojne stilske transformacije – od reggae/dub momenata prisutnih zahvaljujući tadašnjem pevaču Oliveru Nektarijeviću (KKN), preko minimalističkog gitarskog techna, sve do okretanja funk uticajima, ovekovečenih na poslednjem studijskom albumu Sunca (2002). Ipak, tokom svih ovih godina, Sila je zadržala jednu konstantu - veoma brižan odnos prema živim nastupima.

Na koncertima se, na snimcima često ispolirani bend transformiše u sirovu jam session postavu, a kratke i jasno uobličene numere ustupaju mesto dugačkim i nepredvidivim improvizacijama. Upravo takav pristup je Silu ustoličio na poziciju jednog od najatraktivnijih koncertnih bendova na domaćoj sceni.

Poređenja sa starom Silom su neizbežna: dok jedni smatraju da bez bivšeg frontmena Gorana Orgeta Nikolića “to više nije to”, drugi još uvek žale za Oliverom, a nekima nije po volji ni prečesta rotacija i mnogostruki angažmani nekoliko glavnih protagonista domaće rock scene.

Ako ostavimo po strani žalopojke za “starim dobrim vremenima”, lako je uočiti kontinuitet sa poslednjim radovima nekadašnje Sile: funky ritmovi i gitare su i dalje osnova, polazna tačka sa koje bend kreće u svoje neočekivane muzičke avanture.

Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar je ponovo na sceni. Bez obzira na dešavanja koja nam tek predstoje, ovo je sigurno jedna od najbitnijih, a zašto ne reći - i najlepših muzičkih vesti u ovoj godini.