Lete štuke, lete avioni

Naslov originala: Elizabeth: The Golden Age
Scenario: William Nicholson, Michael Hirst
Uloge: Cate Blanchett, Clive Owen, Abbie Cornish, Geoffrey Rush
Žanr: biografski film
Trajanje: 114 min.
Proizvodnja: Velika Britanija, Francuska 2007.
Web: www.elizabeththegoldenage.net

Čak i ako ništa ne znate o istoriji Engleske, sigurno su vam nekad do ušiju doprli izrazi kao što su „viktorijanski moral“ ili „elizabetanska drama“. U slučaju filma Elizabeta: Zlatno doba reditelja pakistanskog porekla Shekhara Kapura i dvojice britanskih scenarista Williama Nicholsona i Michaela Hirsta, mahom specijalizovanih za priče iz epohe, trebalo bi da je bilo važno ovo drugo.

Možda je i bilo. Međutim, nije lako prilagoditi biografske istorijske podatke modelima šekspirovskih tragedija. Da je Englesku posle ubistva Mery Stuart porazila španska Armada i da je propala, bilo bi dobro za tragediju: tragična greška vladarke počinjena u neznanju dovodi do njene lične propasti i propasti kraljevstva čiji je vođa i istaknuti simbol. Takođe, da su muke s Mery i katolicima tretirane kao noćna mora, pa da se posle engleske pobede nad Španijom Elizabeta srećno udala za nekoga s kim je prethodno očijukala i da su zatim živeli srećno do kraja života, bilo bi dobro za elizabetansku komediju. Ali, nije se ni tako dogodilo.

Dogodilo se da je posle krvavih obračuna s političkim neistomišljenicima unutar zemlje Engleska pobedila moćnog spoljnog neprijatelja, te je, nasuprot dramaturškim pravilima mogućnosti i verovatnosti, nastupio period mira i prosperiteta. Da je barem chick-flick metodom tragedija prešla na lični plan nesrećne kraljice bez ljubavi i potomstva, i to bi bilo nešto. Ali nije: na kraju vidimo kraljicu koja blagosilja dete svog nesuđenog ljubavnika i politički lojalne a seksualno nelojalne dvorske dame. Tom prilikom kraljica se još blaženo smeši, bez ikakve autorske ironije prema ovoj slici – odlučila je da bude majka cele Engleske. Kao da je to, pa, neko novo znanje i odluka: sve vreme filma unutar melodramatske linije radnje Elizabeta zapravo podvodi dvorsku damu svojoj simpatiji i pokazuje kako joj je kontrolisanje drugih najdraži vid zadovoljstva.

Uprkos svoj raskoši raznih filmadžijskih zanata, počev od bogatstva produkcije u kojoj, podvodno snimljeni, plivaju konji i junaci, preko kostima i scenografije, do kamere i režije, Elizabeta je ostala nedorečena. Zbog toga što su se kako-tako držali istorijske građe, autori su propustili da nam kažu šta njihova priča zapravo ima da nam poruči. Iako Elizabeta posle ubistva Mery Stuart ima osećanje tragične krivice i slutnje da će zbog počinjenog zločina sve krenuti naopako, to se ne događa. Iako nam se duh epohe nagoveštava zvezdočatcem i kraljičinim verovanjem u njegova predskazanja, sam zvezdočatac ograđuje se od svog nenaučnog znanja i ne predviđa ništa osim samih tegoba profesije vladara.

A vladarske muke nikada nisu male: pustiti opoziciju da cveta jer ima na to pravo ili je zatući u korenu ubistvom njenog vođe? Kad nam se danas dogodi nešto takvo, stvar je malo anahrona, ali u 16. veku politička ubistva bila su deo uobičajene prakse. Najzad, izboriti se za nešto novo, za slobodu u odnosu na konzervativni katolički svet u ono doba, bila je velika stvar. Uz to je u film vrlo lako moglo da se nakalemi i savremeno viđenje lične ljudske slobode u izboru životnog stila neudate žene bez dece.

No, to bi onda bio pametan film koji govori o pravima manjine u odnosu na većinu, a ne film koji svaka udata ćurka u publici može da tumači ili proguta bez tumačenja; naime, iako je Kraljica Devica zapravo predstavnik manjine, ovde je tretirana kao predstavnik one većine žena koje su udate (za presto ili muža, svejedno je) i imaju decu (ili Englesku, opet je svejedno), a, eto, ne smeju da imaju švalera i zbog toga ih ponekad zaboli duša!

Dakle, umesto da biografski film o kraljici Elizabeti u podznaku bude tragedija, komedija ili drama, autori su se dvoumili i dvoumili i, kao Hamlet, izgubiše carstvo uz nešto melodramatske sramote! Toliko o elizabetinstvu.

Iako je reč o dva odlična filma na koja se, između ostalih, Kapurova Elizabeta asocijativno referiše, prosto nema dileme da je trebalo da autori više puta pogledaju Kraljicu Kristinu Roubena Mamoulijana (Greta Garbo, režija, fotografija, odnos prema istoriji i etika), a ne Konana varvarina Johna Miliusa (kostim Sandahl Bergman, muzika, odnos prema mitu i, opet, etika). Sad, šta je – tu je: ima šta da se vidi, ali nema o mnogo čemu da se misli.