Ljubav ili respiratorna pretnja

Često se na koricama knjiga raznoraznih vrsta i dometa može pročitati da je „glavni junak“ zapravo – taj i taj grad. Ova zgodna poštapalica nevoljnih recenzenata sve brojnijih izdanja – i prevoda i domaćih postignuća – osim što zvuči bombastično, najčešće ne znači gotovo ništa bitno. I pre svega podilazi preovlađujućem samododeljenom „urbanom“ pedigreu malobrojnih kupaca/čitalaca.

Ulica Eureka (Fabrika knjiga, Beograd, 2007) Roberta Maklijama Vilsona (Belfast, 1964) jedna je od retkih knjiga gde se sintagma o gradu glavnom junaku dâ izreći kao precizna i istinita dijagnoza.

Maklijam Vilson u ovom delu u ravnopravnog junaka, koji ima štošta bitno da kaže i ispriča, promoviše rodni napaćeni Belfast. On o gradu piše kao o „skladištu povesti“ jer „grad je roman“, „gradovi su geografski i emocionalni destilati celih nacija... oni su pre svega stecišta priča“, „gradovi su vavilonske proze“. U krvoliptajućem i zlehudom Belfastu on pronalazi savršen okvir za pulsirajuću priču o potrazi za ljubavlju i prihvatljivim identitetom na pragu tridesetih jer „bilo u samom centru ili na mestima gde su ljudi podigli svoje kuće, gradske ulice, kao svetla u susednim kućama, jesu priče o urađenom, željenom, pretrpljenom i nezaboravljenom“.

Prateći putanju i mustru svog uzora Tolstoja (kog u nekoliko navrata i parafrazira), Vilson uspeva da dostigne teško ostvarljiv i često varljiv apsolut: pipavu ravnotežu između priče o Belfastu, gradu („uz Sarajevo, svetskom rekorderu po broju detonacija“) u kom je „uvek sadašnje vreme“ s jedne, i intimistički postavljene pripovesti o pokušajima grupe prijatelja da pronađu ljubav i kakvo-takvo uzglobljenje u drugo biće s druge strane.

U jasno vidljivoj pozadini su bombaška iživljavanja IRA-e i njenih protestantskih ekvivalenata, a u prvom planu gotovo filmična, duhovita, blago cinična i duboko emocionalna priča o potrebi da se voli i da se ljubav pojmi u nekom od njenih mnogobrojnih pojavnih oblika.

Središnji likovi su 30-godišnjaci Džejk (bivši batinaš, izbacivač i zaplenjivač neisplaćene robe, ali krhka duša, sklona klasičnoj književnosti, surovoj introspekciji i pritajenoj filantropiji) i njegov prijatelj, slavoljubivi protestant Čaki, koji će samo u jednom danu pronaći način da utekne od čemera socijalne pomoći, ali i da osvoji srce Amerikanke kojoj je upravo Belfast, takav kakav jeste, utočište od ličnog pakla.

Maklijam Vilson je potpuno osvešćen autor, svestan svog zadivljujućeg pripovedačkog umeća i majstor brušene, ali raspisane rečenice koja uvek dostiže pravu meru. Takođe, on je i izvrstan dramaturg koji tačno zna kad treba uvesti novi lik a da to ne naruši prethodno ostvareni sklad unutar osnovne priče.

U samo nekoliko dana u živote Džejka i Čakija i njihovog momačkog kružoka nahrupe: 1. gorljivo-svadljiva revolucionarka, 2. neodoljivo prgav dečak skitnica, 3. Englez opčinjen ulogom otmenog zavodnika prvi put u životu... Autor uspeva da ponudi široku paletu ljudskih ludosti, slabosti, plemenitosti i očajanja. i po tome se još jednom približava Tolstoju, ali ne samo njemu već i Balzaku, Dikensu, Džojsu. Spisak uzora i pravilno odabranih referenci je poduži, tako da je lik Džejka, čvrstog momka u nesaglasju sa samim sobom, blizak transformisanom liku kod Dostojevskog, čoveku koji smogne snage da se mane skupljene pesnice i raširi ruke prema (mikro)svetu oko sebe.

Ulica Eureka do Srbije je došla na talasu mahom nepotrebnih, međusobno previše sličnih i odveć isprogramiranih anglosaksonskih naslova, ali za razliku od većeg dela saputnika i savremenika, Robert Maklijam Vilson ima hrabrosti da ne posegne za pop kozmetikom i ostalim lakim rešenjima koja bi njegovom delu garantovala instant-dopadljivost i popularnost. Umesto toga, on bira tek jednu moguću priču „o krhkim i lomljivim ljudima koji se moraju voleti“ i ovom velikom svetu u kom „ima mesta za sve završetke i bezbroj početaka“.