Korisna anahronost

Scenario: Alexander Payne (Stranputice, Sve o Šmitu), Jim Taylor (Stranputice, Sve o Šmitu), Barry Fanaro (Kingpin, Ljudi u crnom 2), Lew Gallo
Uloge: Adam Sandler, Kevin James, Jessica Biel, Dan Aykroyd, Ving Rhames, Steve Buscemi, Richard Chamberlain
Zemlja: SAD, 2007.
Trajanje: 110 min.
Web: www.chuckandlarry.com

Nakon Mr. Deedsa, svog poslednjeg autohtonog filma, Adam Sandler luta od neprijatno neduhovite komedije bez ikakvog koncepta (Anger Managment), preko korektne sportske drame (Longest Yard), prilično mediokritetskog filma Jamesa L. Brooksa (Spanglish), pa nazad, ka svojim počecima, preko već zaboravljenih 50 prvih poljubaca, do Jednog klika za savršeni život (uzgred, film se ne zove One Click for Perfect Life; čemu objašnjavanje i tako očigledne teme u prevodu naslova, ti distributeri nas uopšte ne poštuju).

Tim Herlihy i Sandler su već prvim filmom Billy Madison, zaključno sa Malim Nikijem, uspostavili finu liniju između apsurdne početne situacije, jednostavne priče katkad na nivou kompjuterske igre, nepretenciozne melodrame i kraja s poukom čiji je rezultat dobar, jasan i (jer da nije tako, sav koncept ne bi ništa vredeo) – urnebesno smešan film. No, od Mr. Deedsa i prestanka scenarističke saradnje s genijalnim Herlihyjem, kao čovek koji voli da mu se rade određene stvari u krevetu pa to traži od svake žene, bez obzira na samu ženu, Sandler je od svakog novog scenariste tražio istu, već opisanu finu liniju.

Taj mestimično tužni put Sandler nastavlja filmom Čak i Leri, brak po meri, prvi put u svoj rad uključujući društveno angažovanu temu (ili, bolje, koncept) filmom čiji je sinopsis napisan još osamdesetih a scenario devedesetih godina prošlog veka. Shodno tome, siže filma je skoro šarmantno anahron a autori se prave blaženo naivni i nesvesni bilo kakve evolucije koja se tokom poslednjih dvadeset godina događala u omiljenom holivudskom podžanru komedije „šok za malograđane“.

S jedne strane, gotovo su zadivljujući napor i talenat geg majstora Barryja Fanara da pronađe dvadesetak svežih šala (ili na pravim mestima umetne odavno proverene) i dijaloških rešenja u okviru, na malim i velikim ekranima, previše puta viđene vodviljske konstrukcije. Opet, zahvaljujući liberalno anarhističkom pristupu independentnjaka Paynea i Taylora, koji je istovremeno i uvredljiv i tolerantan prema svim manjinskim grupama, krajnji politički rezultat filma je u isto vreme pošten i energetski mlak. Ako tome dodamo, u Sandlerovim filmovima, i poslovično džonfordovski glavni ženski lik te galeriju najraznovrsnijih stereotipa, jasno je, pogotovo na planu likova, da film ne nudi nove momente.

Istina, učitavajući dalje, moglo bi se reći da je upravo anahronost osnovni subverzivni element filma. Jer, ako su situacije, društvene netrpeljivosti i reakcije junaka iste, to bi značilo da se ništa nije promenilo od 1967. i stanja američkog društva u vreme filma Pogodi ko dolazi na večeru. Dakle, zastarelost koja je ubila užasno kaprijanski Klik za savršen život mogla bi čak i da radi u prilog Čaka i Lerija.

Na kraju, kao udar sa strane političke korektnosti, dolazi i izbor vatrogasaca, nedodirljivih heroja nakon terorističkih napada početkom milenijuma, za glavne junake. Sama ta činjenica vodi Čaka i Lerija u pomalo bljutave vode propagiranja queerosti. Film neretko pada u haotičnost, a jedna od njegovih najslabijih tačaka je način na koji Kevin James glumi. Prirodno, pojavno, talentovani komičar iz sitkoma King of Queens mestimično igra svog normalnog čoveka (kontrast Sandlerovog freaka) potpuno ravno, kako bi i trebalo, dok mestimično opasno pojačava ton i glumi komediju, što je obično greška.

Na kraju filma, videli smo i Richarda Chamberlaina, i ponovo mi nije bilo jasno kako je iko ikada mogao da misli da Šogun/Born/Aramis nije... bolje da ne upadnem u sopstvenu zamku.