Prozor u (školsko) dvorište

Scenario: Christopher B. Landon, Carl Ellsworth
Uloge: Shia LaBeouf, David Morse, Sarah Roemer, Aaron Yoo, Carrie-Anne Moss, Jose Pablo Cantillo, Matt Craven
Žanr: triler
Trajanje: 105 min.
Proizvodnja: 2007.
Web: www.disturbia.com

Priča o tinejdžeru u kućnom pritvoru zdravo se otima pozajmljenoj Hičkokovoj ideji o posmatranju, koje, koliko god bezbedno delovalo, u jednom trenutku može ugroziti posmatrača. Prelom noge u filmu Prozor u dvorište samo je premisa i način da se junak veže za stan i krene da virka, dok kućni pritvor u koji dospeva Kejl, glavni junak Nemira, nakon što udari profesora, otvara zasebnu temu zabrana, ograničenja, tinejdžerskih frustracija, kao i suočavanja junaka s prividom slobode i izobilja.

Ali, scenaristi Nemira ne umeju (ili ne žele) da prepoznaju ove nove potencijale. Kućni pritvor je naizmenično puka premisa koja se eksploatiše za potrebe apdejtovanja Hičkokovog trilera i povod za površno koketiranje s temom kontrole, zabrana (videti Battle Royale), kroz tobož subverzivno problematizovanje poznatog diskursa (ne)poštovanja tuđe privatnosti.

Da Kejl u sebi ima ludu žicu, više nam se suflira nego što zaista vidimo: kaznu služi u majici s natpisom «Ramones», s njegovog lokatora prkosi kosturska lobanja, a u većini scena dominira poster na kom Džo Stramer razbija gitaru. Kejlov kućni pritvor postaje slika i prilika frustracije tipičnog tinejdžera (uloge idealne za Šiu LeBjufa), čega se autori dotiču tek sporadično, izbegavajući da frustraciju razviju i dozvole da upoznamo junaka, na kog se upire prstom kao na buntovnika.

Najdalje u čemu se odlazi u prikazivanju Kejlove dušegupke su nestašluci dece iz susedstva, koja koriste priliku da ga začikavaju kao mečku u kavezu, znajući da ne sme da napušta dvorište. Čak i njegova frustriranost činjenicom da, zbog zabrane kretanja, ne može da priđe Ešli, privlačnoj devojci koja se tek doselila u kuću do njegove, vrlo brzo biva otklonjena kad mu se Ešli pridruži u posmatranju ubice.

U trenutku kada Ešli, do tada takođe predmet posmatranja, postaje deo detektivske ekipe, razvodnjava se oštra podela između posmatrača i posmatranih. Usled tako brzog i lakog prestrojavanja, voajerizam se sužava na špijunažu sumnjivog građanina, i samim tim postaje bezbedan zabran za avanturu grupice dokonih tinejdžera i demonstraciju njihovih igračaka (digitalnih kamera i mobilnih telefona).

Iako D.Dž.Karuzo dobro barata prostorom i vizurama junaka, nedostaje tačka u kojoj bi gledalac osetio da su junaci zaista u opasnosti. Kejl, Ešli i Kejlov najbolji drug Roni isprva se zagreju za mogućnost da je gospodin Tarner, komšija preko puta, serijski ubica iz vesti. Pristupaju tome kao igri detektiva, udobno ušuškani u Kejlovoj sobi, koja postaje pravi mali operativni štab koji bi svaki moderan roditelj kupio svom detetu za rođendan.

Trenutak u kom gospodin Tarner primeti da je posmatran i prelazi u kontranapad, zbrzan je i nedovoljno akcentovan (povremeno neuverljiv u scenama potere), tako da geldalac, poistovećen sa vizurom glavnog junaka i ulogom pritajenog posmatrača, sve vreme ostaje ušuškan u bezbednoj poziciji igrača interaktivne igrice koju je Kejlu, na početku filma, majka zaboravila da ukine. Ova vrsta reza koja junaku oduzima kontrolu nad igrom, daleko je bolje prikazana u filmu Skeniranje mozga, gde tinejdžer postaje talac kompjuterske igrice i doživljava sebe kao ubicu.

Naposletku, nije toliko strašno što Nemir nije veran Hičkoku, od koga pozajmljuje ideju, već što ostaje nedorečen i talasav u tretiranju upravo onih tema i elemenata priče koje mu se, u izmenjenom kontekstu, nude.