Finding Forever

U pokušaju da potvrdi svoju poziciju na vaskolikoj hip hop sceni, Lonnie Rashid Lynn, poznatiji kao Common, pribegao je starom, ali u njegovom slučaju neoprobanom receptu koji glasi: ne menjaj tim koji pobeđuje. Budući da producent J Dilla više nije među živima, Commonov glavni saradnik sada je nedvosmisleno postao Kanye West. Zato je o ovom albumu je praktično nemoguće govoriti, a da se uporedo i ravnopravno ne analiziraju uloge koje su u njegovom nastajanju imali kako Common, tako i Kanye West.

Uprkos takoreći potpuno odrešenim rukama, ovaj samozvani Louis Vuitton Don na albumu Finding Forever ne postiže rezultate koji se od njega očekuju. Njegova produkcija, osim na prvih nekoliko pesama, deluje isforsirano, ustajalo i neinventivno. Barokna slojevitost Westovog debija College Droput (2004) i sampling majstorstvo narednog albuma Late Registration (’06) iz perspektive Finding Forever deluju kao delo nekog drugog čoveka.

Dominantni soul-rap ton ovog albuma predstavlja njegov istinski teret. Inertnost ovakvog muzičkog izbora tek je ponegde narušena: npr. u pesmi Drivin’ Me Wild u kojoj prisustvo engleske pop atrakcija Lily Allen potiskuje crnačku geto ortodoksiju u drugi plan. Ili u The Game, u kojoj teški skrečevi DJ Premiera inspirišu Westa da iskorači iz novousvojene soul blaziranosti.

S druge strane, Common na ovom albumu nastupa sa, metaforički rečeno, očinske pozicije. Njegov sve očigledniji mačizam, kritizersko raspoloženje i vaspitno-didaktičke pretenzije su problematične jednako kao i Westov muzički manirizam. Common i ovog puta obilato rabi afro-američku/hip hop istoriju, tradiciju i ikonografiju, ali mnogo neubedljivije nego ranije. Njegov kredibilitet narušen je kreativnim kompromisom, tj. odbijanjem/neuspevanjem da nastavi sa „tradicijom novog“ koja je krasila njegov opus i činila ga jednom od najzanimljivijih pojava na hip hop sceni. Teško je, ako ne i nemoguće, verovati rečima:

„Yeah you know how we do, we do it for the people,
From Englewood to a single hood in Botswana,
I see the I in We my nigga, yours is my drama“.

Čini se da Common više nema pokriće da izjavi tako što, pogotovo sada kada se ravna prema zahtevima muzičke industrije. Ideologija eksperimenta, iz koje je nastao Electric Circus (’02), njegov bez sumnje najbolji album, i koja je bila pogonska snaga Soulquarians kolektiva kome je Common nekad pripadao (kao i Talib Kweli, Mos Def, Erykah Badu, D'Angelo, Q-Tip i J Dilla), potpuno je nestala sa mape njegovog uma. Ukoliko se tu nešto ne promeni, sledi mu tavorenje u predvorju mejnstrima, naravno, sa svim trivijalnim počastima koje uz to idu.

Paradoksalno, prva i najbolja pesma na albumu nosi naslov Start the Show. Sa njom se šou otprilike i završava.

Povezani članci: