Scenario: Daniel Pyne, Glenn Gers
Uloge: Ryan Gosling, Anthony Hopkins, David Strathairn, Rosamund Pike, Embeth Davidtz, Billy Burke, Cliff Curtis
Zemlja: SAD/Nemačka, 2007.
Trajanje: 113 minuta
Web: www.fracturemovie.com
Ne može se slučajno napraviti normalan film. Gregory Hoblit je jedan od ljudi koji su utemeljili, preko serija Hill Street Blues i Zakon u Los Anđelesu, dva od tri dominantna žanra u kategoriji 45-minutnih TV serija – policijsku i advokatsku – primenivši kasnije svoje znanje prvo na dobar, Pukotini sličan Iskonski strah, nakon koga će započeti niz klasičnih žanrovskih filmova koji se zovu, molim za malo koncentracije, Fallen, Frequency i Fracture. Samo zbog ovog dražesnog kompulzivno-opsesivnog poremećaja, moramo ga poštovati...
Posledica bezbrojnih, mora se reći kvalitetnih, iako mozgoispražnjujućih serija tipa CSI ili The Practice (Advokatura), uz prirodnu oseku novih, velikih, u žanrovskim okvirima zarobljenih ideja, jeste da je postalo gotovo nemoguće napraviti dobar triler.
Reditelj Pukotine nije razmišljao o savremenim stranputicama i dekonstrukcijama žanra već je sav trud uložio kako bi maksimalno iskoristio dve relativno sveže ideje koje je imao na papiru. Van toga, prisutno je donekle bezbolno ponavljanje poznatih motiva, likova ili mesta dešavanja: savršen zločin, policijski uviđaji, sudnice, Anthony Hopkins kao genijalni psihopata koga volimo...
Na nivou forme, prisutno je sjajno razumevanje sadržaja. Svet u kom se dešava film i kroz koji će morati da prođe naš glavni junak je svet čist ali ne i sterilan, savršen ali ne i nerealan, svet koji je potpuno u skladu sa stanjem mozga antagoniste. Ovaj put, famozna, i u poslednje vreme kao glavni neprijatelj istine identifikovana upeglanost ima smisla.
Da ne bude greške, Pukotina je film, fiktivno delo, i ni u jednom trenutku ne pretenduje da bude nešto drugo. U tom smislu, valja naglasiti scenu samoubistva, te upotrebu montaže i muzike u istoj (na način koji je De Palma odavno negde usput zaboravio), scenu koju bi svaki srpski reditelj trebalo da odgleda deset puta pre spavanja, pa kad se ujutru probudi, da je odgleda još koji put...
Glavni junak je, takođe, bez ikakve dileme, produkt mašte krajnje profesionalnih, ali ne i robotskih scenarista. Pojedine rečenice u scenario su doletele pravo iz ranih devedesetih dok je glavni junak besramni japi (od siromaštva do bogatstva elokventnošću i odelom), uz dobar izbor glumca koji lik ublažava svojom koledž/umetničkom fizionomijom/pojavom.
Pozicija nezainteresovanog protagoniste, koji, predivno žanrovski, uzima, preko volje, poslednji slučaj pre nego što će preći s mesta tužioca na lukrativniji posao korporativnog advokata, obezbeđuje dovoljnu dozu identifikacije. S druge strane, genijalni um negativca, te opsednutost glomaznim i savršenim mrdalicama, krije nekakav opravdano neizrečen ali čitljivi kompleks (kako mu na početku filma kaže, nedugo potom ubijena, od njega puno mlađa žena, takoreći ga sažaljevajući, „obožavaš što si toliko pametniji od mene“).
Opet, glavni junak na početku filma značenjski prodaje dušu đavolu, što ga eliminiše iz rečenice Rejmonda Čendlera o glavnom junaku žanra noir (ovde je koristimo u okviru žanra sudskog trilera), koji, „ako nije najbolji čovek na svetu, onda je sigurno najbolji čovek u svom svetu“. U svetu filma Fraktura ima mnogo boljih ljudi od našeg glavnog junaka, no oni završavaju utakmicu pre nego što sudija odsvira kraj, što je samo po sebi lep znak filmsko/realnog sveta u kom se radnja dešava.
Dakle, pozicioniranje dvojice glavnih junaka obezbeđuje finu dozu identifikacije i distance, što njihovu igru čini dovoljno zabavnom za skoro dva sata dug film, koji je mogao biti i kraći da nije bilo obavezne ljubavne priče, ali... Pukotina je tip filma koji mora da sadrži sve obavezne elemente, i to je u isto vreme njegova mana i njegov šarm.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.