Nastavak festivala doneo je neke od najboljih filmova koji su dodatno pomogli da se razveju predrasude o evropskom filmu kao nečemu što je navodno hermetično i dosadno. Ovogodišnji izbor filmova je, uz par izuzetaka, ukazao na bitne nove autore, kao i na nove tendencije savremenog evropskog filma
Pre nego što pređemo na preostale filmove, svakako treba istaći da je organizacija ovogodišnjeg Palićkog festivala, kao i kvalitet samih projekcija, bila na izuzetnom nivou. Uslovi za rad novinara su bili takvi da je bilo moguće (ko je hteo) stići i na koncert, i bućnuti se u jezeru, a onda i pogledati film u nekom od 2+ termina: redovni na Letnjoj pozornici, zatim posebne projekcije za žiri i novinare, dok se ovo + odnosi na DVD screening room kao još jednu mogućnost da se nadoknadi propušteno.
Dodajmo tu i stalni pristup internetu, redovne konferencije za novinare uz obilje zanimljivih gostiju, svakodnevni iscrpni festivalski bilten i udoban smeštaj u prelepom ambijentu Palićkog jezera... Zaista bez zamerki, osim na deo nevaspitane publike na inače potpuno fenomenalnom koncertu Lire Vege (Zoja je definitivno srpska Karen O) koji su očigledno zalutali gde im mesto nije.
Ali, da ne dužim dalje, ovo je bio moj (i Popboksov) prvi Palićki festival i nadam se da neće biti poslednji. Inače, u trećem tekstu biće reči o filmu Posle venčanja koji je dvostruko nagrađen: od žirija kao najbolji film, a takođe je dobio i nagradu FIPRESCI od strane novinara. A sada o filmovima...
Kada prva rečenica u filmu glasi "ruska kinematografija je u šupku", onda je logično očekivati bilo pretenciozni fijasko, bilo uistinu inovativno ostvarenje koje pomera granice (ne samo ruske) kinematografije.
U slučaju filma Glumeći žrtvu u pitanju je ovo drugo. Zaplet ili bolje reći koncept filma je da glavni junak Valja ima neobičan posao. On pomaže policijskom timu u rekonstrukciji mesta zločina tako što glumi žrtvu, dok zločinci, na prvi pogled potpune karikature (i kreature) od ljudi koje je pak vrlo lako pronaći u stvarnom životu ako samo malo prelistate crne hronike, objašnjavaju kako je do zločina (ili navodnog nesrećnog slučaja) došlo. Malo je reći da je u pitanju komedija godine (čak i ako se uzme u obzir sjajni Hot Fuzz).
Serebrennikov se ovim filmom obračunava sa tradicijom u svakom smislu reči. Prvo kroz samu formu filma koji je sastavljen iz četiri scene-epizode odnosno četiri rekonstrukcije ubistva, koje su ispresecane neformalnim čitanjem Hamleta, i dinamičnim animiranim segmentima koji podsećaju na nešto što bi nacrtao Zograf.
Tematski, Srebrennikov se izruguje tradicionalizmu koji vodi u ćorsokak, a što se najbolje vidi u gotovo apsurdnom razgovoru Valje i njegovog strica u kome stričev monolog u stilu „kašika-je-Ruse-održala“ Valja prati s pola pažnje, dok uz pomoć kineskih štapića "pije" votku, strpljivo i metodično. Druga upečatljiva scena je ona u kojoj frustriranom inspektoru konačno pukne film nakon čega sledi potpuno urnebesna tirada puna rezignacije i svesti o porazu sopstvene generacije.
Disciplina u koordinaciji glumačkog ansambla u komplikovanom mizanscenu, gde je svaki detalj i akter (makar i u pozadini) nekako uposlen i ima svoju funkciju, je ono najbolje što je Serebrennikov preneo iz pozorišta. I, srećom, ništa više.
U kombinaciji sa agresivnom ali i veoma promišljenom vizuelizacijom, smislom za detalj (obratite pažnju na te silne zečeve) snimio je urnebesnu i inteligentnu komediju koja klizi ka grotesci; dekonstrukcija filma kao medija koji nudi mnogo više nego što se većina autora usuđuje da pomisli. Osim Serebrennikova.
Prvo poglavlje buduće trilogije koje će činiti još i Ljubav i Vera, film Nada, inače igrani debi reditelja Stanislawa Muche, deli zajedničkog scenaristu sa jednom sada već kultnom trilogijom, Tri boje... Krzysztofa Kieslowskog.
Simbolično figuriranje jedne boje u Nadi je nešto manje naglašeno, ali ipak postoji. Zeleno poglavlje tako zapravo govori o idealizmu kao o najčistijoj formi nade. Skopčane sa verom, ovde konkretno u katoličkom ključu, ali bez prenaglašenosti koja bi umanjila univerzalnost priče.
Nakon fatalističkog prologa razvija se priča koja kreće iz prividne matrice trilera: mladi Francišek ucenjuje kradljivca vredne slike iz obližnje crkve, inače uglednog istoričara umetnosti, ali Francišekovi motivi su ono što zaplet pokreće u neočekivanom smeru.
On želi samo da slika bude vraćena i na taj način da zapravo pomogne nesuđenom kradljivcu i možda mu time spasi život, i što je još važnije, dušu. Dakle, umesto trilera o uceni Nada je suptilna drama o iskupljenju. Na nivou simbolike Francišek je parafraza Anđela zaštitnika (čak i po fizičkom izgledu) koji ipak ne može pomoći onima (kao svome bratu) koji to sami ne žele. Ali to samo govori o nesavršenoj ljudskosti koja uprkos tome, upravo na primeru Francišeka, može (treba) da teži humanom, čak (pogotovo) i kada okolnosti ne idu tome u prilog.
Francišek u jednom trenutku (skoka padobranom) shvata da njegova anđeoska krila ipak ostaju na nivou simbolike, ali to ga ne menja suštinski; uplašen je, možda po prvi put u životu, ali je i dalje to što jeste.
Zanimljivo je da su reakcije ultrakonzervativne (i prokatoličke) struje koja je na vlasti u Poljskoj na film bile negativne, i da je reditelj, po sopstvenim rečima, bio suočen sa pokušajem cenzure, a potom je i završio na svojevrsnoj crnoj listi. Izgleda da su se neki prepoznali u liku licemernog sveštenika.
FILM NOAR - Srđa Penezić (kao D. Jud Jones) i Risto Topaloski
Najbolja scena je na samom početku kada se, u tom trenutku bezimeni, glavni junak budi kraj leša za koga je izgleda on odgovoran, ne seća se ničega pa ni svog imena i jedino što ima je oružje kojim je počinjeno ubistvo i ključeve od kola koja pripadaju mrtvacu. Kada upotrebi ključeve i odveze se do kuće mrtvog policajca čeka ga iznenađenje...
Problem ovog filma se ne ogleda u sličnosti sa Gradom Greha pošto je reč tek o bazičnoj inspiraciji koja se na vizuelnom planu ogleda u povremenom provlačenju boje (najčešće krvi) kroz crno-beli svet. Međutim, kada zaplet od šarmantnog omaža konvencijama "crnog filma" krene ka doslovnom repliciranju situacija iz konkretnih filmova, te multiplikaciji istih (pa recimo imamo ne jednu već četiri femme, i nijedna nije dovoljno fatale), onda početno uzbuđenje ustupa mesto dosadi.
Budući da od monotonije pate čak i akcione scene koje su, na stranu pomalo trapava animacija kada se stvari malo ubrzaju, prilično nemaštovito i neuverljivo postavljene i rešene. Scene seksa su zato bolje, ali ponajbolji su oni mirniji trenuci u kojima se uspostavlja atmosfera.
Kao svojevrsni best of žanra, Film Noar se znatno više nadovezuje na pojedina ostvarenja neo-noara, a naročito podseća na Shattered Wolfganga Petersena. Bez dovoljno pamtljivih replika, više kao pastiš nego film koji stoji sam za sebe, Film Noar je zato zanimljiv samo kao (polovično uspeli) eksperiment kada je reč o animiranim filmovima za odrasle.
Nakon zapaženih filmova Mladi Adam i Azil, David Mackenzie se, uz žanrovske inovatore Edgara Wrighta i Neila Marshalla, izdvojio kao jedan od najboljih novih reditelja sa Ostrva. Halam Fo je Mackenzieva treća adaptacija u nizu i ponovo je u pitanju pun pogodak - idealan balans između zanimljivog festivalskog filma i kvalitetne bioskopske zabave.
U pitanju je film o odrastanju koji prati pomalo hamletovskog mladog junaka Halama koji u trenucima pomešane mržnje i žudnje spram maćehe Veriti (skoro neprepoznatljiva Claire Forlani u za nju netipičnoj ulozi) koju sumnjiči da mu je ubila majku, a za koju je Halam bio izuzetno vezan, odlučuje da pobegne od svega.
Ukrcava se na voz za Edinburg bez ikakvog plana i igrom slučaja sreće lepu Kejt koja neodoljivo podseća na njegovu pokojnu majku. Odnos između Halama i Kejt je sve samo ne jednostavan. Halamova navika/hobi da špijunira ljude (pa i Kejt), haotični emotivni život same Kejt, kao i Halamova Edipalna zbunjenost doprinose tome. Ali, na kraju, sve to pomaže Halamu da preseče neke stvari i da se izvuče iz vrtloga protivrečnih emocija i pronađe (makar privremeno) svoj kutak u svetu sa kojim je do tada uglavnom komunicirao voajerski, kroz dvogled, držeći se na bezbednoj udaljenosti.
Duhoviti dijalozi i odlična gluma svih aktera (a posebno Jamie Bell u naslovnoj ulozi), uz standardno sigurnu Mackenzijevu režiju krunisani su odličnim saundtrekom koji će se preslušavati i preslušavati...
(nastaviće se...)
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.