Scenario: Jonathan Lemkin (Đavolov advokat, Smrtonosno oružje 4) po knjizi Stephena Huntera Point of Impact
Uloge: Mark Wahlberg, Michael Pena, Danny Glover, Kate Mara, Elias Koteas, Rhona Mitra, Tate Donovan, Rade Šerbedžija, Ned Beatty
Zemlja: SAD/Kanada, 2007.
Trajanje: 124 minuta
Koliki god Antoine Fuqua bio tvrdi zanatlija, neopterećen bojom svoje kože ili bilo kakvim drugim socijalno/umetničkim pretenzijama, nenamerno ili ne, njegovi filmovi (ili, bolje, filmovi koje je režirao) na neki način ruše granice.
Rezervne ubice (Replacement Killers): Kinez i plavuša, koreografisana pucnjava i komplikovano/jednostavna žanrovska priča, deceniju pre Tarantinovog posttraumatskog stresa kojem smo svedoci. Training Day: loš scenario, zli Denzel, Oskari i tome slično. Kralj Artur: neopravdano zapostavljeno (uz prošlogodišnji sjajni Beowulf & Grendel) preispitivanje mita, scenarija baziranog na vrlo maštovitoj i učenoj pretpostavci (Bruckheimer producent za mozak neuvredljivog filma – ovaj univerzum zaista nema nikakvog smisla...).
Dakle, koliko god se Fuqua trudio da to sakrije, tragova razmišljanja u njegovom opusu nesumnjivo ima. Tim putem dolazimo do filma Na nišanu (Zašto ne Strelac? Valjda distributer, u ničim izazvanom naletu prepoznavanja ironije – glavni junak je snajperista koji sam postaje meta...).
Nakon što je Oliver Stone svojim Svetskim trgovinskim centrom stavio konačnu tačku na ne toliko filmski koliko društveni talas dvodimenzionalnog patriotizma, i nakon nekoliko manje (Syriana, konfuzni samozadovoljni politički triler) i više (Marinac – Jarhead, pametna egzistencijalistička stilska vežba) uspešnih pretencioznih projekata, Na nišanu predstavlja jedan od prvih post-9/11, postapokaliptičnih čistih žanrovskih filmova.
Nastavljajući niz priča o usamljenim ljudima mašinama koji su svoje bistvovanje podredili službi, a koji su počeli Tony Scott i Helgeland u intimističkom Man on Fire ili Mamet u, bez obzira na sve, mametovskom Spartancu, Fuqua je oslikao priču o pripadniku specijalnih jedinica (Bob Lee Swagger – Lee Harvey Oswald, jednostavna asocijacija) koji se, kada shvati da je, prilikom misije u kojoj pobije puno ljudi ne znajući zašto, upotrebljen i odbačen, povlači u planine u kojima živi od onoga što ulovi, ali i surfuje bežičnim intenetom i čita knjigu o napadu na Twin Towers.
Iz samoizolacije ga izvlači (u Richard Crenna/Rambo sceni) Danny Glover, samo da bi ponovo bio upotrebljen u zaveri razmera neuspešnog atentata na predsednika. No, ovaj put, iskorišćena i odbačena, mašina se okreće protiv svojih tvoraca...
Ima tu do kraja filma još puno zabavnih, određen broj edukativnih i mnogo manje mučnih scena, uz nikad nezanimljive nove detalje o grassy nole snajperistima. Akcija je čak, smem li reći, sterilna (a opet, to je negde i bio cilj) i pomalo – zabranjena reč – dosadna.
U odgovoru na pitanje ko su i šta žele tvorci mašina, krije se i odgovor na pitanje da li je u pitanju vrednan film ili još jedan Bourne klon. Zlo kojim se Fuqua bavi je stari dobri republikansko/vojno/industrijski kompleks, za koji je veliko pitanje da li još postoji u tom ljudi-iz-senke-sede-oko-kamina obliku.
U svakom slučaju, zlikovci su to, a govor koji pred logičan kraj filma (a ne onaj koji se dogodi petnaest minuta kasnije, kako smo navikli u ovim filmskim vremenima u kojima svi repovi priče moraju da se vežu, bez obzira na to što to katkad nema podršku u realnosti) izgovori, baš on, Network Ned Beatty (zašto ja, dođavola, znam ko je Ned Beatty?) daje smisaonu osnovu filma.
Istina, valja istaći i bolji, za razumevanje fabule informativni pa u tom smislu, kao deo celine, manje pretenciozan Šerbedžijin monolog (jedna od najboljih, ili najmanje loših, američkih uloga, između ostalog i zato što, kada govori o čišćenju 400 ljudi u afričkom selu, u svojoj glavi verovatno misli na neka druga sela i druge hladnjače, umesto što izmaštava stereotipne ruske tajkune...).
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.