Mehanizam zbližavanja dvoje karakterno različitih ljudi, iz američkih romantičnih komedija sterilno presađen u Skoro sasvim običnoj priči, u Kontaktu pušta životni koren. Mračna prošlost koja u Pogledu sa Ajfelovog tornja proganja glavnu junakinju u vidu loše režiranog video-spota, u Kontaktu je opipljivo oličena u rustičnoj porodičnoj kući. Ljubavna drama i bekstvo u ludilo, s nemuštog jezika Stvari srca, u Kontaktu progovaraju srcu gledaoca
Scenario: Gordan Mihić, Sergej Stanojkovski
Uloge: Labina Mitevska, Nikola Kojo, Petar Mircevski, Vesna Petruševska, Vladimir Endrovski, Emil Ruben, Gjuner Ismail, Bedija Begovska, Risto Gogovski, Dime Iliev
Žanr: ljubavna drama
Proizvodnja: Makedonija, Nemačka, 2005.
Trajanje: 95 min.
Zvanični sajt: kontakt-the-movie.com/
Kontakt je prvi igrani film Sergeja Stanojkovskog, značajan za makedonsku kinematografiju kao prvi film snimljen uz podršku Euroimaža. Poput melodrama snimljenih kod nas – Pogleda sa Ajfelovog tornja i Stvari srca – u Kontaktu se teži da ljubavna priča reflektuje društveno-političku pozadinu i poremećene porodične odnose, ali sa znatno manje pretencioznosti i patetike.
Žana (Labina Mitevska), psihički labilna ćerka ratnog profitera, i Janko (Nikola Kojo), sitni kriminalac, u isto vreme bivaju otpušteni iz psihijatrijske bolnice, odnosno zatvora, zbog oslobađanja mesta za ratne zločince pod poternicama. Njihove sudbine spaja Jankov polubrat, koji, radi izravnanja svojih računa, prihvata da preuzme otpuštenike i nađe im neku svrhu izvan zidova ustanova u kojim su boravili. Žana se vraća u svoju porodičnu kuću, zaposednutu uspomenama na porodične laži koje su je u bolnicu odvele, dok Janko dobija posao da kuću renovira.
U slikanju Žane i Janka kao dvoje brodolomnika prepoznaje se rukopis Gordana Mihića, scenariste Zaboravljenih i Sivog doma. Psihijatrijska klinika i zatvor depoi su koje vode licemrni građani s benignim i naivnim idealistima u svojoj službi, a u koje društvo i porodica smeštaju one s kojima ne znaju šta bi i pred kojima ne mogu da zataškaju svoje bedastoće. Nasukavanje brodolomnika na staru porodičnu kuću pruža priliku Stanojkovskom da razvija niz dinamičnih i dramski efektnih situacija za zbližavanje Janka i Žane.
I on se mahom fokusira na trenutna zbivanja – renoviranje kuće koje omogućava zbližavanje para – s doziranim usecanjem mračnih rukavaca Žanine unutrašnje borbe s duhovima prošlosti. Njeni flešbekovi su neznatno stilizovani, a što dalje sežu u prošlost (novogodišnja noć u dvorištu kuće), poprimaju glazuru mračne bajkovitosti.
Umesto da nas u priču uvlači dijalozima, reditelj se u fotografiji Tomislava Pintera oslanja na arhetipsku jesen. Napušteno kamp-naselje, prilaz kući i dvorište pod opalim lišćem generišu hladan i napušten predeo svakog melanholika u bioskopskoj sali. U hladnoći i sivilu, Žanin tirkiznoplavi bademantil i Jankove žute slušalice tinjaju kao signali vozova koja se mimolilaze usred noći.
Već fizički neproporcionalni, Kojo i Mitevska otelotvoravaju dva oprečna sveta, uspevajući da stvore originalan romantični dvojac u nizu sličnih. Jankov stav naizgled bezobzirnog fizikalca Kojo gradi od sirovosti i bezobzirnosti Nikole iz Mi nismo anđeli, smenjujući cinizam dozom prostodušnosti i tvrdoglavosti. Mitevska je savršena u ulozi psihički labilne, ali infantilne i umiljate žene koja se svako jutro pred sopstvenom kućom nađe kao napušteno mače.
Kontakt svakako zaslužuje više od samo dva gledaoca u sali, uprkos festivalima i kasnim terminima.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.