Ujedinjeno filmsko kraljevstvo

Četrdeset i osmi po redu Londonski filmski festival otvoren je 20. oktobra filmom Vera Drake reditelja Mikea Leigha, dobitnika prestižnog Zlatnog lava na ovogodišnjem Venecijanskom festivalu. Još pre venecijanske premijere umetnički direktor festivala Sandre Hebron je predložio taj film za otvaranje, pa je Zlatni lav samo potvrdio njegov dobar izbor. To se pokazalo i kao pun pogodak za britansku filmsku industriju koja je svoju najveću godišnju smotru započela vlastitim filmom sa međunarodnim uspehom.

Na festivalu, u organizaciji Britanskog filmskog instituta i pod pokroviteljstvom dnevnika The Times, svake godine je ceo blok programa posvećen domaćoj filmskoj produkciji. Ovoga puta prikazano je i nekoliko drugih dugo očekivanih ostvarenja. Među njima je komedija Milioni. To je film smešten u blisku budućnost i govori o uvođenju evra u Britaniju. Dva brata nalaze četvrt miliona funti koje treba potrošiti dok još važe i to ih dovodi u niz komplikovanih situacija. Ovaj film kritičari su toplo preporučili poredeći ga sa klasičnom Ealing komedijom.

Pored Miliona novi film Sally Potter Da (Yes) kao i Moje leto ljubavi (My Summer of Love) Pawela Pawlikowskog privukli su pažnju kritike i publike. Poznata britanska umetnica Tracy Emin završila je svoj dugometražni i dugo najavljivani prvenac Najbolje mesto (Top Spot) koji kao i ostali njeni umetnički radovi ima autobiografski karakter.

Od ove godine se dodeljuje i nagrada za „novi talenat britanske filmske industrije“, a pripala je filmu Put života (A Way of Life) rediteljke Amme Asante. Film je socijalna drama smeštena u južni Vels gde je porast rasizma prikazan kao rezultat siromaštva i nezaposlenosti.

Publika je bila najzainteresovanija za nove američke filmove od kojih je Vanity Fair Mire Nair najprimamljiviji. Obrada čuvenog romana Williama Thackerayja čija se radnja odvija u rediteljkinoj rodnoj Indiji smatra se jednim od ambicioznijih ostvarenja na festivalu. Za njegov uspjeh je svakako zaslužna i glumica Reese Whitherspoon koja tumači glavnu ulogu.

Kao jedan od kontroverznijih filmova pokazao se Čovek iz šume (The Woodsman) Nicole Kassel sa Kevinom Baconom u glavnoj ulozi. Bacon glumi čoveka kompleksnog karaktera koji je upravo odrobijao svoje pedofilske prestupe i sada pokušava da se ponovo uključi u život. Taj delikatno iznijansirani film uspeva da predstavi glavnog junaka kao osobu čiji zločini revoltiraju, ali i čija borba sa samim sobom traži simpatije. Kevin Bacon je došao u London da predstavi ovaj hrabar i kontroverzan film.

Reditelj Jonathan Demme predstavio je film urađen po romanu Mandžurijski kandidat (The Manchurian Candidate) Richarda Condona. Ovaj film nema mnogo dodirnih tačaka sa već postojećom ekranizacijom tog dela. Demme je osavremenio priču čije glavne role igraju Meryl Streep i Denzel Washington.

Od evropskih filmova najviše pažnje su privukla ostvarenja dobro poznatih veterana. Prvi je Jean-Luc Godard sa svojim novim filmom Naša muzika (Notre Musique) kojim nastavlja svoja razmišljanja o savremenoj politici i militarizmu. Podeljen u tri sekvence - Pakao, Čistilište i Raj - film nastavlja rediteljevu opsesiju pomeranja „granica filmskog“ pri tome neprestano ispitujući odnos slike, reči i zvuka, čime autor dokazuje da je, iako u sedamdesetim godinama, i dalje jedan od najvećih umetnika filmskog stvaralaštva. Veći deo filma snimljen je u Sarajevu za vreme nekog od međunarodnih literarnih susreta na kojima je reditelj bio gost.

Grk Theo Angelopoulos drugi je veteran na festivalu, a predstavio se novim filmom Trilogija: Uplakana dolina (Trilogy: The Weeping Meadow) koji ne odstupa od njegovog prepoznatljivog stila. Tročasovna drama u kojoj Angelopoulos meša klasičnu tragediju sa Brehtom i donosi ljubavnu priču pod stalnim pritiskom velikih političkih zbivanja u Evropi u prvoj polovini dvadesetog veka.

Treće poznato ime je Španac Carlos Saura koji je prvi put napravio film po tuđem scenariju. Autor scenarija je mladi španski pisac Ray Loriga i njihovo delo Sedmi dan (El 7 Dia) govori o istinitom slučaju krvne osvete u zabačenom španskom selu. Prikazan iz perspektive šesnaestogodišnje devojčice koja je preživjela masakr, film je nedvosmislena osuda nasilja pojačana dobrim glumcima i nezaboravnom flamenko muzikom.

Kao i proteklih godina, najuzbudljiviji filmovi došli su sa Dalekog istoka. Ovoga puta to je nesumnjivo jer su dva takva izuzetna ostvarenja doživela gala premijere. Prvi je kineski Kuća letećih noževa (House of Flying Daggers) u režiji Zhang Yimoua, film koji meša romantičnu ljubav sa klasičnim borilačkim veštinama i estetikom koja publiku ostavlja bez daha. Oni kojima se dopao Pritajeni tigar, sakriveni zmaj neka sa nestrpljenjem očekuju ovaj film.

Iz Hongkonga je stigao 2046, dugo očekivani film Kar-Wai Wonga. Njegovo prvo naučnofantastično ostvarenje predstavlja antitezu prethodnom svetski uspešnom i priznatom filmu Raspoloženi za ljubav (2000). Autor preuzima pojedine likove iz prethodnog filma, ali je koncept potpuno drugačiji. Kar-Wai Wong se na sličan način poigravao još u filmu Pali anđeli (1995) osmišljenom kao antiteza prethodnom i veoma uspešnom Chunking Expressu (1994). Takva hrabrost i pristup radu su retki u filmskoj istoriji i nesumnjivo je da je Kar-Wai Wong jedan od najtalentovanijih autora svoje generacije čiji će novi film sigurno privući pažnju.

U poslednjih nekoliko godina veoma kvalitetni filmovi stižu i iz Argentine čija je filmska industrija neočekivano procvetala sa početkom tamošnje stravične ekonomske krize. Ove godine najistaknutiji film je Sveta devojka (La Nina Santa) Lucrecie Martel, koji je bio veoma zapažen i na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Film otvoreno napada katoličke predrasude o seksualnosti opisane kroz iskustva šesnaestogodišnje Amelije. Ona se zaljubljuje u mladog lekara, ali ne priznajući sebi svoje emocije odlučuje da njega spase od greha čime se otvara niz nepredvidivih i često duhovitih situacija. Parapalos Ane Poliak je film o životu mladića koji jedva zarađuje za egzistenciju radeći u staroj i otrcanoj kuglani. Ovaj film je preokupiran ekonomskom stvarnošću savremene Argentine, ali nesumnjivo pokazuje da zemlji bar ne nedostaje filmskog talenta.

Iz zemalja bivše Jugoslavije na festivalu su gostovala samo dva filma. Istaknutiji je hrvatsko ostvarenje Tu Zrinka Ogreste koji u šest epizoda meditira o savremenom životu u Hrvatskoj. Mada je prva priča povezana sa ratom, Ogresta se više bavi njegovim posledicama na ljudsku psihu i tamne strane savremenog života. U filmu glume veterani Ivo Gregurević i Špiro Guberina.

Slovenački film Pod njenim oknom je romantična komedija u režiji Metoda Peveca, čiji je ovo drugi film u karijeri koja je u Sloveniji poznata i kao spisateljska.

Londonski filmski festival nema takmičarski karakter i fokus nikad nije bio na glamuroznom festivalskom aspektu. Tako zvezde koje posete festival često završe na javnim intervjuima ili tribinama za studente u kojima iskreno promovišu filmsku kulturu i svoje nove filmove. Takav slučaj je bio i sa Rees Whitherspoon i Kevinom Baconom, a američki reditelj Tod Solondz je održao najinteresantniji javni intervju govoreći o složenosti svog novog filma Palindromi (Palindromes).

Nagrade koje se dodjeljuju su, dakle, vrlo simbolične. Najvažnija nagrada je ona koju dodjeljuje Međunarodno udruženje filmskih kritičara FIPRESCI, a ove godine je otišla belgijskom filmu Aaltra u režiji Gustava de Karverna i Benoita Delepina. Film je dirljiva priča o dvojici komšija iz malog belgijskog sela čije neprijateljstvo prekida tragedija koja potom neizbežno zbližava ta dva čoveka.

Pored većih holivudskih produkcija prikazan je i veliki broj nezavisnih američkih filmova. Od njih se najviše izdvaja autobiografski film Tarnation mladog Jonathana Caouettea. Caouette je video-kamerom snimao samog sebe i dokumentovao svoj život od jedanaeste godine, te je film sastavljen od materijala snimanog tokom poslednjih dvadeset godina. Ovaj intimni autoportret svakako je jedinstven film, a reditelj poseban talenat. Film je nagrađen nagradom Sutherland Trophy koja je uz FIPRESCI drugo veliko priznanje festivala.

Festival je zatvoren 4. novembra premijerom američkog filma Ja volim Hakabije (I love Huckabees) u režiji Davida Rassela. Film je okupio jedinstveno međunarodnu grupu poznatih glumaca među kojima je Francuskinja Isabelle Huppert, Britanac Jude Law, Australijanka Naomi Watts i Amerikanci Dustin Hoffman i Lilly Tomlin. Iako je film opisan kao „egzistencijalna komedija“, reklamne najave nisu prevarile: ovaj do sada nezavisni reditelj nije podlegao pritiscima Hollywooda, njegov film je nezaboravno zabavan i originalan.