Ono što je čudno, a možda i logično, budući da je čovek ponekad zver koja je konstantno u potrazi za nečim novim, jeste da ovaj trenutak početnog razbijanja bilijarskih kugli koji bi se možda mogao nazvati scenarijom igranog filma dolazi od reditelja koji nam je predstavio Narc, jedan od malobrojnih pravih policijskih filmova tekuće decenije
Scenario: Joe Carnahan (
Narc, The Hire: Ticker)
Uloge (abecednim redom): Ben Affleck, Jason Bateman, Peter Berg, Common, Andy Garcia, Martin Henderson, Taraji P. Henson, Alicia Keys, Ray Liotta, Jeremy Piven, Ryan Reynolds
Zemlja: SAD/Velika Britanija/Francuska, 2007.
Trajanje: 109 minuta
Web:
www.smokinaces.net
Pravljenje odličnog horora ili čistog kriminalističkog filma u današnje vreme gotovo da zahteva redefinisanje kompletnog žanra, neverovatnu obrazovanost ili ludu sreću/instinkt. Sa svim žanrovima u njihovom izvornom obliku situacija je slična a bauk kletve da su sve priče odavno ispričane nadvio se nad žanrovski film. S komedijom je situacija malo drugačija, te je još relativno lako naći rečenicu ili situaciju, a ponekad i zbog samo jedne genijalne rečenice vredi bespovratno potrošiti devedeset minuta života.
Kec iz rukava pripada grupi filmova koji za razlogom svog postojanja tragaju u detalju. Osnovna priča – mafija raspisuje otvoreni konkurs lova na glavu zaštićenog svedoka, što u isto vreme na istom mestu okuplja nekoliko timova plaćenih ubica – očigledno je samo platno po kom valja oslikati likove i situacije, smešne ili inovativno nasilne. Ipak, to uspeva samo u par navrata (odlična epizoda s Jasonom Batemanom, pohvalna ali ipak protraćena upotreba kalibra 50, trailortrash klinac – karatista).
Van klasičnih scenarističkih pokušaja traženja smisla egzistencije svog filma, reditelj Joe Carnahan primenjuje rizičan postmodernistički pristup (od nekoliko takvih situacija, malo bogohuljenje za nas koji verujemo samo u celuloidna božanstva predstavlja upotreba manje poznate, spore teme iz filma Dobar, loš, zao prilikom Affleckove smrti).
Takođe, uključivanjem velikih emocija/empatije (prevashodno lik koji tumači Alicia Keys, u drugoj polovini filma) usred besomučne akcije, Carnahan, na tragu hongkonških policijskih filmova iz osamdesetih, pokušava da ostvari efekat totalnog filma (pucanje, šale, suze, koreografija), filma koji kroz formu koja na prvi pogled stvara distancu, na teži način dolazi do srca gledaoca.
No, kako je svaki od dvadesetak vremenski podjednako zastupljenih likova, praktično, samo skica stereotipa (tri brata nazi-hillbillya, dve black panthers crnkinje s beretkama, italijanski gangsteri, FBI agenti umorni ali predani poslu) nekog preteranog saosećanja tu teško da može biti, čime se vraćamo na početni i klasičan žanrovski pokušaj.
Nažalost, ni tu stvari ne stoje ponajbolje, jer dramske situacije, uz sav ukrasni trud, nisu u svojoj osnovi dovoljno intrigantne, humor se gotovo apsolutno zasniva na dijalogu, preokret koji na kraju očekivano dođe toliko je blesav i, što kažu, fabrikovan, da može izazvati jedino indiferentnost.
Ono što je čudno, a možda i logično, budući da je čovek ponekad zver koja je konstantno u potrazi za nečim novim, jeste da ovaj trenutak početnog razbijanja bilijarskih kugli koji bi se možda mogao nazvati scenarijom igranog filma dolazi od reditelja koji nam je predstavio Narc.
U pitanju je jedan od malobrojnih pravih policijskih filmova tekuće decenije, film maksimalno svedene ali na neki čudesan način sveže priče, reditelja koji se time u potpunosti kvalifikovao za režiju filma White Jazz, ekranizaciju poslednjeg romana iz L.A. kvarteta Jamesa Ellroya.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.