Posmatra li se svet kao linearni fenomen, dolazi se do naslova ovog teksta – sve se menja – no, upravo iz te promenjivosti izvodi se i ciklična teza koja kaže da je sve na ovom svetu promenjivo, osim promenjivosti, koja je – nepromenjiva! Pogotovo ako je vođena prilagođavanjem onome što će doneti novac i slavu
Scenario:Bill Condon i Tom Eyen
Uloge: Jamie Foxx, Beyonce Knowles, Eddie Murphy, Danny Glover, Jennifer Hudson, Anika Noni Rose
Žanr: mjuzikl
Trajanje: 131 minut
Web:www.dreamgirlsmovie.com
Postoji verovanje da mnogi autori čitavog života pričaju jednu te istu priču, samo kroz različite teme, prikazujući različite radnje i karaktere. Ako je Bill Condon jedan od tih, njegova tema je, po svoj prilici, polemisanje s onim što se zove životni san onih ljudi koji su ga imali. Manje-više nevažno je da li je reč o reditelju Frankenštajna (Gods and Monsters, 1998), o seksologu koji se bori za proširenje granica pojma normalno (Kinsey, 2004), ili o čitavoj grupi crnih muzičara motown ere koji, svako iz svojih razloga, navodno prodaju dušu prelazeći iz soula u pop-mainstream vode.
Dreamgirls je film baziran na slavnom brodvejskom mjuziklu za koji je autor Tom Eyen nagrađen Tonyjem, a priča je, opet, bazirana na istinitim događajima iz šezdesetih kada je Berry Gordy (u filmu se zove Curtis Taylor Jr., a glumi ga Jamie Foxx) zamenio Florence Ballard (u filmu Effie White, a glumi je Jennifer Hudson) lepšom, vitkijom i podobnijom da se dopadne i belačkoj publici Dianom Ross (u filmu Deena Jones, glumi je Beyonce Knowles). Jedina je razlika što se u stvarnom životu Effie (Ballardova) nije promenila i pomirila s nužnostima šou-biznisa i starim prijateljima koji su je izdali, nego je potonula u alkoholizam i depresiju i umrla 1976. u trideset i drugoj godini.
Kako Dreamgirls ni nije baziran na ovoj istinitoj priči, nego je koincidencija slučajna (slične stvari se muzičarima stalno događaju, pa i u filmu Rey Taylora Hackforda!), autori su bili slobodni da ispitaju kako bi to stajalo kad bi med bio sladak, a pčele ne bi ujedale. Da bi sve bilo uverljivo, autori, doduše, ubiše Jeamesa Earlyja (Eddie Murphy) da nauče publiku da ne sme da se švrlja tamo-amo s mainstreama na ono što srce ište, kao što to Murphy bukvalno radi u svojoj poslednjoj sceni u filmu pogledom i delom: sa žene u publici na ljubavnicu iza scene i nazad! Ni dr Kinseyju iz prethodnog Condonovog filma, iako je, dakako, on bio nešto drugo (njegov san nije bila muzika, nego dokazivanje da je švrljanje O.K.), nije uspelo da živ dočeka kraj filma.
Elem, dokazujući da je u muškom slučaju imanje životnog sna velika stvar za čovečanstvo kojem ostaju dela sanjara, a pogubna za pojedinca koji završava mrtav, Condon nam u Dreamgirls pokazuje ženski slučaj koji je, navodno, drugačiji. Ženska emancipacija, sazrevanje i solidarnost vode, kaže Conodon, pravo u rasplete u kojima se mogu imati i jare i pare. Lepa, mada, reklo bi se, sumnjiva teza.
Pogotovo što je momenat najveće napetosti u filmu – guranje dibidus-crne, debele i mušičave Effie u stranu i isticanje čokoladne, prelepe i odgovorne Deene napred, napravljeno samo kao moralni, a ne kao kvalitativni konflikt zbog kojeg onda, na kraju, one i mogu da se izmire. A u stvari je reč o konfliktu kao iz Kellyjevog Pevajmo na kiši, gde Deena ne bi nikako smela da peva bolje nego kreštava Jean Hagen, tj. ne bi trebalo da uopšte ume da peva, za razliku od Effie koja peva kao anđeo. Takođe, sva nova, komercijalna muzika morala bi da bude vidljivo loša, a stara, umetnička vidljivo dobra, što Kondon nije hteo, ili nije smeo da uradi, vrag bi ga znao.
Na kraju, ostaje samo neznatna žanrovska dilema o kakvom je ovde mjuziklu reč. Jer, Dreamgirls počinje kao film o muzičarima, a onda se od polovine pretvara u mjuzikl, tj. u film u kojem se emocionalno povišena mesta povremeno pevaju. A povremeno, ipak, ne! A i kad se pevaju, ona, paradoksalno, gube emocionalni naboj jer je reč o muzici koja stvara kontraproduktivni fau-efekat! Kao, uostalom, i nerazumljivi ispadi angažovanosti u vezi s uličnim nemirima protiv rata u Vijetnamu, koji, kao i pevani pasaži (nahovanje nije sasvim uspelo), izgledaju kao nešto što je Condonu naknadno palo na pamet! I dok se čudi, gledaocu se sama od sebe nudi misao da je reditelju Dreamgirlsa (koji je i scenarista Chicaga) muzika, ipak, deo kompromisa, a ne najličnijeg žanrovskog izbora. Šta od toga ima čovečanstvo, a šta pojedinac, odlučite sami.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.