Lako je biti general posle bitke, ali čini se da bi prava mera bila apsolutna realističnost u detalju, a mitološka, umetnička sloboda u širem kontekstu (neka bude preko dva miliona Persijanaca kada već i Herodot tako kaže, narečeni ionako izvodi poreklo Leonide sve do Herakla)
Scenario: Zack Snyder (
Zora živih mrtvaca), Kurt Johnstad, Michael Gordon prema grafičkoj noveli Franka Millera
Uloge: Gerard Butler, Lena Headey, Dominic West, David Wenham, Vincent Regan, Rodrigo Santoro, Andrew Tiernan, Kelly Craig
Direktor fotografije: Larry Fong (
Lost)
Production Design: James D. Bissell (
Laku noć i srećno, Ring 2, Ispovesti opasnog uma)
Zemlja: SAD, 2006.
Trajanje: 117 minuta
Web:
http://300themovie.warnerbros.comU vreme kada je Rudolph Mate (a taj isti je bio snimatelj Stradanja Jovanke Orleanke Carla Dreyera) snimio film 300 Spartanaca, dakle 1962. godine, kapitalistički zapad dobio je svoj, istorijski, prilično, ako ne veran, a onda potruđen film o prednostima armije slobodnog sveta nad armijom robova, dok se sovjetski komsomolac, u isto vreme, identifikovao u priči o Spartaku, pobuni robova nad svojim u bogatstvu i dekadenciji ogrezlim gospodarima. Što će reći, nema otvorenije stvari za slobodno čitanje od antičke istorije (što reče moj profesor istorije u osnovnoj školi, možete u grčkoj kupiti lepe pepeljare s kukastim krstovima...).
Dečje oduševljenje koje je Frank Miller (Sin City, crtež i tekst) osetio prema navedenom filmu žanra mačeva i sandala pretočeno je 1998. godine u strip (grafičku novelu, kako je sada popularno reći) 300: Bitka kod Termopila, strip pokreta, snage, vanvremenskog trenutka uhvaćenog u kvadratu, s pričom bez jasne ideološke pozicioniranosti (možda klizi udesno, za razliku od anarhičnosti Sin Cityja).
Miller je prilično labavo shvatio istoriju iz koje je uzimao i prilagođavao ono što bi mu se svidelo, pa tako, savet efora, telo sastavljeno od ljudi koji su vodili život u Sparti i koji su birani na samo godinu dana bez mogućnosti reizbora, očigledno menja s proročištem u Delfima; Kserks, umesto brade i dugačke odore ima preko dva metra (u vreme kada je prosečna visina bila bar 20 cm manja od današnje) i golo telo prekriveno pirsinzima; Atinjani se nazivaju ljubiteljima dečaka, mada je, prema nekim izvorima, upravo Sparta bila bastion homoseksualne ljubavi među grčkim polisima, nema ni pomena o helotima koji su poginuli zajedno sa svojim spartanskim gospodarima.
No, sve istorijske netačnosti drže se na nivou umetničke slobode, pa ako nisu, kao u romanu Ja, Kaludije Roberta Grevsa predmet učene pretpostavke, ono barem nisu ni otvorena bezobraznost kakvu smo imali prilike da vidimo u skorašnjoj pogrešnoj proceni Edvarda Nortona zvanoj Iluzionista.
Suprotno već uvreženom mišljenju, i bez obzira na to što se 99 % rečenica iz stripa pojavljuje i u filmu a stotine kvadrata poslužile su kao delovi storyborda, film Zacka Snydera nije potpuno preslikan Millerov strip i adaptacija je na više nivoa slobodnija od Sin Cityja Roberta Rodrigueza.
Snyder i njegova dvojica koscenarista uvođenjem gotovo nemogućeg mutant-diva protiv kojeg se Leonida bori, gigantskog čoveka krabe koji svojim kleštima odseca glave Kserksovim neposlušnim generalima, čitave galerije svakovrsne degenerisanosti u Kseksovom logoru, kao da žele u potpunosti da pokažu kako događaji koje posmatramo ni u kom slučaju nisu istorijske činjenice već mitološka obrada. Tome dodaju još jedan zgodan scenaristički trik koji nije prisutan u stripu.
Naime, film počinje scenom u kojoj jedini preživeli iz bitke okupljenoj deci priča, jasno je, svoju, romansiranu, verziju događaja. Opet, Snyder nepotrebno komplikuje priču uvođenjem još jedne izdaje i bespotrebnim širenjem (verovatno komercijalni razlozi) lika kraljice Gorgo, koja se u stripu pojavljuje u nekoliko kvadrata, dok je, osnovna, Efialtesova izdaja manje snažna nego u stripu.
U filmu, odbijen od Leonide, Efialtes iz pakosti prebegne kod Persijanaca, u stripu, između dva događaja Efialtes skače s litice, i preživevši sigurnu smrt, prvo proklinje ceo svet, pa tek onda čini izdaju. Promene su više značenjske nego kozmetičke, jer menjaju odnos prema realnosti celokupnog dela i stepen ulaženja u motivaciju likova.
Akcija je izuzetno uzbudljiva, iako formacijski skoro pa netačna a propuštena je i prilika da se malo više približi današnjoj publici, koja o tome ne zna mnogo, zašto su grčke falange bile toliko dominantne a sam naziv kasnije upotrebljavan kada se nekim jedinicama valjao dati zlokoban prizvuk (npr. Frankovim jedinicama u Španskom građanskom ratu, u Bilalovoj grafičkoj noveli)...
Naravno, lako je biti general posle bitke, ali čini se da bi prava mera bila apsolutna realističnost u detalju, a mitološka, umetnička sloboda u širem kontekstu (neka bude preko dva miliona Persijanaca kada već i Herodot tako kaže, narečeni ionako izvodi poreklo Leonide sve do Herakla).
Na kraju, dolazimo do paranoičnog dela. Naime, iako je kadar na filmu gotovo isti kao kvadrat u stripu, pokret kamere i pozicija mrtvog Leonide, za razliku od čiste asocijacije časne pogibije na bojnom polju, kakvu imamo čitajući strip, u filmskom svetu daju efekat hristolikosti.
Uz to, u poslednjem obraćanju naratora, u filmski scenario uvukla se reč misticizam, kao glavni simbolički neprijatelj koji je pobeđen u Termopilskom klancu, da bi se utro put za neki novi (hrišćanski? demokratski?) vrli svet. Kome je to bilo potrebno?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.