(Script) Doktore, šta mi je?

Završeno je snimanje filma Četvrti čovektalentovanog i stilizacijama sklonog reditelja Dejana Zečevića, koji je imao običaj da svoje scenarije piše manje-više sam. Ovog puta, koscenarista filma je markantna ličnost Boban Jevtić. Kao što je Zečević, zahvaljujući čudesnosti zemlje u kojoj živimo, još tzv. mladi reditelj, tako je i Jevtić, iz istih razloga, još tzv. manje poznati scenarista.

Boban Jevtić završio je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, specijalizovao je francuski jezik, istoriju i kulturu u Francuskoj, a oprobao se kao filmski kritičar i odličan script-doktor. Već treću godinu je urednik filmskog programa Doma omladine Beograda, koji je, zahvaljujući njemu, postao jedna od zanimljivijom publikom posećenih bioskopskih sala u gradu. Takođe, Jevtić je autor TV emisija i programa, piše za pozorište, a svakog četvrtka pojavljuje se u emisiji Yellow Cab TV B92 i saradnik je istoimenog časopisa.

JEVTIĆ: Saradnja sa Zečevićem tekla je od početka jednostavno i lako: dao mi je prvu ruku scenarija, pa sam na osnovu nje napisao svoju verziju; zatim je on uradio svoju verziju te moje, i tako nekih tri puta. Uglavnom, nikada nismo pisali bukvalno zajedno. Dosta smo razgovarali o pojedinim scenama – o njihovom značenju, mogućem efektu, koliko one doprinose jasnoći priče, ritmu filma, karakterima. U ovakvom načinu rada razlike (u ukusu, poetici, načinu razmišljanja i rada) samo doprinose kreativnom procesu, koji se zbog toga pokazao kao izuzetno podsticajan i zabavan. Mislim da bi se ljudi iznenadili kada bi znali kakvi su nam sve filmovi prolazili kroz glavu, kakve asocijacije i primeri – od klasičnih filmova do TV reklama! Ipak, na kraju sve to sklonite u stranu i bavite se konkretnom pričom, konkretnim likovima.

O fenomenu koscenarizma nikada nisam imao neko posebno mišljenje. Kao što sam rekao, pokazalo se to kao izuzetno uzbudljiv proces jer neko neprestano dovodi u pitanje tvoje ideje i rešenja; stvari vidiš iz drugog ugla, a opet ne gubiš ništa od intimnog procesa pisanja.

Nadam se da će Četvrti čovek biti prihvaćen kao zanimljiv triler koji, kao i svaki dobar triler, najzad svaki dobar film, progovara i o okruženju u kome je nastao. Prilikom pisanja ambicija nam je bila da likovi, kao i zaplet, ma koliko utemeljeni u nekakvoj noarovskoj tradiciji, budu pre svega lokalno obojeni i životni. Čini mi se da je to umnogome ostvareno. Glumci su, bar na osnovu onoga što sam video, ostvarili upečatljive uloge, neki potpuno promenivši fah po kojem ih prepoznajemo. Posebno bih izdvojio fotografiju, koja je vrlo promišljena i upečatljiva. Sve u svemu, očekujem da će se Četvrti čovek gledati kao pametan i uzbudljiv bioskopski film.

Naravno da veze postoje u svakom od ovih vidova kao asocijacija, inspiracija, uzor... I, verovatno ću izgovoriti opšte mesto, ali istina je i da, kad vas jednom uhvate, vaša priča, vaši likovi i vaša atmosfera, sve to nestaje i sve krene novim tokovima.

Ali, da odgovorim na pitanje. U periodu prvih razgovora dosta smo pominjali Samuraja Jean-Pierrea Melvillea, posebno po pitanju atmosfere, i to je film s kojim Četvrti čovek najdirektnije ima veze, mada zaplet nema nikakvu sličnost. Zatim smo pominjali filmove Sedam i Igra Davida Finchera zbog dramaturgije u kojoj svaka nova informacija pravi obrt koji vodi film u neočekivanom pravcu. Tokom pisanja sam imao u glavi i neke filmove koje verovatno ne biste na prvi pogled doveli u vezu: Bolje sutra Johna Wooa zbog insistiranja na kompleksnim međuodnosima likova, filmove Belgijanca Lucasa Belvauxa zbog unošenja dnevno aktuelnog i banalnog u čistu žanrovsku matricu, filmove Johnnyja Toa zbog slobode u tretiranju narativnih tokova i duhovitosti u tretiranju žanrovskih konvencija... Mislio sam, takođe, na jednostavnost i direktnost kojim Truffaut ili Sirk ostvaruju melodramske momente. Veliki sam obožavalac japanskih anime-filmova te mislim da se, verovatno, tu i tamo može osetiti i taj uticaj. Začudo, klasičan film noir, koji obožavam, a mislim i da ga solidno poznajem, prilikom pisanja nikada mi, barem svesno, nije bio na pameti. Naravno, u stvaralačkom procesu Četvrtog čoveka sve ovo važi za fazu scenarija. Koliko će se od toga osetiti kada budete gledali film, veliko je pitanje.

Upravo tako. Dramaturški je jako zgodno da glavni junak činjenice o sebi saznaje istovremeno s publikom. Takođe, na početku imate lik koji je lišen bilo kakvog sadržaja, moralnog, emotivnog, iskustvenog, jednostavno, on je kao novorođenče. Ta praznina teška je i opterećujuća, podrazumeva neverovatnu usamljenost, ali istovremeno onome ko je doživi omogućava da jasnije sagleda i sudi o svojoj okolini. Dalje, tu je večno pitanje da li se rađamo s moralnim zakonom u sebi ili su moral i etika samo društvene konvencije, što bi De Sade tvrdio. Na ideološkom planu, buđenje iz kome, kao i stanje amnezije, odraz su tranzicionog momenta u kom se nalazi naš društveni entitet. Ovo izneseno ovako u tezama zvuči dosta rogobatno, ali, u stvari, to su neki elementi na koje mislite dok pišete. Ako su vama, kao piscu, ti postulati jasni, oni služe samo da boje film, a publici su samo indirektno čitljivi. Da budem jasniji, ovde je reč o trileru, gotovo akcionom filmu, niko ovde ne sedi i ne bistri o metafizici. Sve ovo iščitava se u generalnoj postavci priče, dramaturgiji. Misli se najlakše i najdelotvornije iskazuju kroz akciju: ispaljen metak često je delotvorniji od izgovorene replike.

Početak same priče upravo je tako napisan da svim mogućim vizualnim znacima navodi gledaoca da upravo dobije tu asocijaciju – ponovnog rađanja glavnog junaka. Dakle, život je dat kao poklon, šansa, mogućnost; uslovnosti postoje, ali slobodna volja je, ipak, ono što nas određuje. Ta sloboda, videćemo i kod našeg glavnog junaka, plaši i zbunjuje. Bog u našem filmu, koliko god mi je pretenciozno da kažem jednu takvu stvar, ima samo ulogu posmatrača, nikako svemoćnog demijurga.

Obožavam to. Strašno mi je inspirativno i lako da radim na tuđim idejama jer uvek nađem nekakav svoj ugao, svoj interes za priču. Zadatak je da proniknete u želje i namere autora, često da ih odgonetnete, a zatim da, poštujući tu liniju, udahnete život i zanimljivost priči, sve vreme braneći integritet kako originalnog autora, tako i svoj sopstveni. I naravno, dosad sam bio mnogo odgovorniji i disciplinovaniji kad radim za druge no za sebe. Ali i to se menja.

Mjuzikl, recimo ratna ljubavna priča, u režiji Clinta Eastwooda. Sa animiranim segmentima i Almodovarom kao koscenaristom. I da igraju Sylvester Stallone i Meryl Streep, gej par. A sve se dešava u dalekoj budućnosti... Mislim da bi mi ribica rekla da ne pričam gluposti, te bih se opredelio za Eastwooda, bilo šta, bilo gde. Toliko.