Utočište od iskustava čija silina preti da razori upravo ono što je tokom socijalizacije prihvaćeno kao bezbedna stvarnost, od traumatičnih doživljaja ili čak trenutaka preteranog užitka, film lebdi između principa stvarnosti i principa zadovoljstva, pred gledaocima koji ne mogu a da ne odreaguju na izazov
Izgleda da je izazov zaista najbolji pokretač. U trenutku kad je budućnost nekoliko bioskopa u gradu neizvesna, gotovo 100.000 gledalaca je po ne tako bajnom vremenu, u svako doba dana, ipak punilo dvorane. Razume se da je zabluda kako nisu „kadri za FEST“! Rasprodate su čak i projekcije filmova koji su već od završetka FEST-a na redovnom repertoaru.
U prepunoj sali Kinoteke, pred publikom optimalno isfrustriranom polučasovnim čekanjem i gužvom, prikazan je
Perverznjakov vodič kroz film (
Sophie Fiennes), celuloidni esej slovenačkog pop-filozofa, Slavoja Žižeka. Pomalo naporno, kao i svako predavanje, sasvim cerebralno, kao psihoanalitička seansa, savršeno ilustrovano scenama iz obrađivanih filmova (Psiho, Solaris, Plavi somot, Hotel izgubljenih duša, Profesorka klavira, Širom otvorenih očiju, Ptice, Dogville, Borilački klub i još sijaset). Fikcija je, po Žižeku, utočište od iskustava čija silina preti da razori upravo ono što smo tokom socijalizacije prihvatili kao bezbednu stvarnost – od traumatičnih doživljaja ili čak trenutaka preteranog užitka. Sa samih lokacija (autentičnih ili pažljivo rekonstruisanih), profesor objašnjava način kako omeđena površina filmskog platna omogućava da se theweleiteovski gnjecavim nečistoćama koje kuljaju iz pakla (lociranog gde i kanalizacija) - nametne kontrola.
A od štofa za psihoanalizu sazdana je i bajka
Ja sanjam (
Michel Gondry). Utkavši elemente fantastike koje godinama koristi u muzičkim spotovima (Bjork) i reklamama (Smirnoff, Heineken, Air France), reditelj oživljava snove pomoću
stop-motion animacije drage svima koji su kao deca bili ljubitelji školskog programa. Lebdeći između principa stvarnosti (prihvatanja očeve smrti i radnog mesta zasnovanog na rutini a lišenog kreativnosti) i principa zadovoljstva, Stéphane (
Gael García Bernal) i kasnije komšinica Stéphanie (
Charlotte Gainsbourg) ljubopitljivo beže u podsvesno. Portal ka snovima, neka vrsta TV studija opremljenog kartonskim kamerama, uvodi gledaoca u svet gde se, bez ikakvih inhibicija, naglas izgovara čak i ono što je društveno nepoželjno, gde su barka za biljke, cipelice i naočare – od filca, a gde štriklice raznobojne vune na klaviru koji plete stvaraju prekrivač od animiranih životinja.
Na sličan način duhovita je i igra tokom koje se
Šef nad šefovima iskobeljava iz iščašenih situacija jer više nije zaštićen nedostupnošću. Posle gotovo cele decenije,
Lars von Trier se vraća svom maternjem jeziku i povremeno, kao vickasti sveznajući narator, neposredno saopštava gledaocu da se radi o pukom filmu. Vizuelna šljampavost koja je u ovom slučaju rezultat postupka nazvanog Automavision (snimanje iz slučajno izabranih, nelogičnih uglova), kao u komediji The Office, ostavlja utisak da se događaji posmatraju putem kamera za nadzor zaposlenih. Postaje jasno kakvu izobličenu sliku o ljudima prenose informacione tehnologije, predmet poslovanja firme čiji je falš direktor - glumac, a koju (pravi direktor) Ravn namerava da proda Islanđaninu, do koje mere omogućavaju projekcije i održanje neravnoteže moći. Iako blefira i neubedljivo barata žargonom struke, Kristoffer se prilično dobro snalazi u neformalnim odnosima sa zaposlenima, okrećući nesporazume u svoju korist. Urnebesne su scene pregovora sa Islanđaninom i njegovim prevodiocem.
Kad bi analizirao taj film, Žižek bi možda rekao kako je Kristofferov lažni autoritet prihvaćen upravo zbog potajne nade da se, na neki surov način, ipak negde tamo – odsutni otac brine o svom sinu, nadzirući iz sveprisutne a nevidljive mreže moći. Čak je i surovost lakše prihvatiti od potpune ravnodušnosti. U filmu
Život drugih (
Florian Henckel von Donnersmarck), koji je Američka filmska akademija proglasila najboljim ostvarenjem van engleskog govornog područja, tajna služba NDR-a pokušava da prismotrom dođe do konkretnih izjava pisca Georga Dreymana na osnovu kojih bi bio optužen. Mada, već je u startu jasno da je markantni pisac toliko umerenih stavova, toliko oprezan. Opčinjen njime, Štazijevac Gerd Wiesler počinje da ga, pišući bezazlene izveštaje – štiti. Dreymanu kao da polazi za rukom da nevidljivog ’oca’ učini malo brižnijim, zaštitničkim roditeljem. A pošto se, ulazeći u u Lacanov simbolički poredak, koji je neminovno patrijarhalan, subjekt odriče ženskog, preverbalnog – prevrtljiva glumica mora biti kažnjena, mora nestati.
Slična
femme fatale donosi naivnom protagonisti samo nevolju u filmu
Svetla u sumraku (
Aki Kaurismäki), poslednjem u trilogiji započetoj Oblacima nošenim vetrom, a nastavljenoj filmom Čovek bez prošlosti. Prepoznatljiv retro produkcijski dizajn i propratna muzika, kao i gluma nalik onoj u nemom filmu, pomalo su postali samodovoljni, dok pojednostavljenu, predvidljivu naraciju prožima prigušeni cinizam. Zavodnica izmiče, ne može se imati jer, kao Alice (P. Arquette) u Hotelu izgubljenih duša (Lynch, 1997.), već pripada očinskom (get-a-manual!) Mr Eddyju, baš kao i Mirja - kriminalcu Lindströmu. Opasnost koju ova dvojica predstavljaju sasvim je konkretna jer su naoružani, ali je i posledica dodatno isprojektovane agresivnosti ’sinova’: Mr Eddy je možda i još moćniji Dick Laurent.
Umesto očinskog, autoritet koji nameće medijski super-ego u filmu
Vreme (Kim
Ki-duk) podržava Žižekovu tvrdnju da mašta koja postane stvarnost više zapravo liči na košmar. Optužujući sebe kako nije dobra devojka jer joj je lice monotono, Seh-hee se okreće estetskoj hirurgiji da je preinači u osobu vrednu ljubavi. Među isečcima histeričnih dijaloga, površnih veza i opšte sluđenosti, gotovo je nemoguće razaznati likove. Čini se da očekuju kako će savršene identitete pronaći u operacionoj sali. Smireni su samo na ostrvu sa neobičnim skulpturama ljudskih figura gde su prekrajani trajni materijali, ne sopstveno tkivo. Bukvalno shvativši kako ima pravo da zahteva od drugih upravo onu neodoljivu celovitost koju vidi u medijima, neurotični Bruno u filmu
Elementarne čestice (
Oskar Roehler) napušta svoju ženu jer je zbog nesavršenosti – neprikladna za kadar čiji je on gledalac.
Te je juvenofilije mudro lišena
Gospođica (
Andrea Štaka). U ciriške emigrantske živote, uređene tako da preduprede svako iznenađenje, stiže Ana (Marija Skaričić), koja svaki dan pretvara u malo, ekonomično umetničko delo, sve i da od života ne očekuje nikakav spektakl. Pre svega, pokreće disciplinovanu Ružu (Mirjana Karanović), upravnicu kantine, da spusti gard prema ljudima koji je godinama okružuju. Anin polet posredno motiviše i Milu da preispita šta zapravo želi, da sebi prizna kako decenijska gradnja kuće na hrvatskom primorju nije njen, već muževljev san. Baš zato što nema baš mnogo vremena, Ana se na drzak, a opet prilično osetljiv način upušta u svakojake situacije. U farmerkama i ne baš šik dukserici, Ana i ne treba da ’izgleda’ – draže joj je da doživljava, misli i dane bliskih učini malo životnijim. Kadar ne govori ništa o njoj – potrebna je makar sekvenca.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.