Slučajni turisti

Režija: Bruno Podalydes, Guarinder Chadha, Gus Van Sant, Joel Coen, Ethan Coen, Walter Salles, Daniela Thomas, Christopher Doyle, Isabel Coixet, Nobuhiro Suwa, Sylvain Chomet, Alfonso Cuaron, Olivier Assayas, Oliver Schmitz, Richard LaGravenese, Vincenzo Natali, Wes Craven, Tom Tykwer, Frederic Auburtin, Gerard Depardieu, Alexander Payne
Ideja i koncept: Tristan Carne, Emmanuel Benbihy
Uloge: Bruno Podalydes, Leila Bekhti, Gaspard Ulliel, Steve Buscemi, Catalina Sandino Moreno, Barbet Schroeder, Sergio Castellitto, Juliette Binoche, Paul Putner, Nick Nolte, Maggie Gyllenhaal, Seydou Buro, Fanny Ardant, Elijah Wood, Emily Mortimer, Natalie Portman, Melchior Beslon, Ben Gazzara, Margo Martindale...
Žanr: ljubavni / romantična komedija / drama
Trajanje: 120 min
Proizvodnja: 2006.
Sajt: http://www.imdb.com/title/tt0401711

Epitet iz turističkih brošura o Parizu - gradu ljubavi, poslužio je kao tematsko polazište za filmsku promenadu 20-tak reditelja sa raznih strana sveta. Bratski raspodelivši kvartove „grada svetlosti“, svaki se otvorio za po jednu, kako podnaslov intimno (i sladunjavo) nalaže, „malu romansu iz komšiluka“. Dok su jedni školski primenili zadati koncept, drugi su pokušali da izvrdaju prve asocijacije, da bi film proslavili diverzanti koncepta Pariz-grad ljubavi, duhovito ogoljavajući njegov, u osnovi, turistički diskurs.

Film otvara talas dobrih đaka. Među romansama o slučajnom susretu dve polovine koje se traže i nalaze, prednjači Gurinder Chadha, držeći se tradicionalne verzije romantičnog: što mi više brane (kultura, religija...), to je više volim. Njena priča, suncem okupani susret dvoje mladih, plemenima odvojenih, ljudi, uspeva da apsorbuje sve vizuelne i narativne klišee preporučene naslovom, pritom stižući da bude poučna, progresivna i bajkovita. Na svu sreću, ni jednoj od priča nije pošlo toliko puno za rukom. Manje štreberski u spremnosti da se poistoveti sa temom je Bruna Podalydesa. Vudialenovski monolog glavnog junaka o tome kako mu ne polazi za rukom da nađe slobodno žensko, u priči Monmartre, povezan je sa komunalnim problemom prosečnog Parižanina da nađe mesto za parking. Promicanje trudnih Parižanki u retrovizoru usamljenika, romantičniji su u svojoj iskrenosti od Chadinih razglednica sa obale Sene.

Podalydesov kalimerovski vapaj najavljuje otvorenije diverzije romantičnih asocijacija na Pariz, u pričama braće Coen (Tulieries) i Alexandra Paynea (14eme Arrondissement). Najuspelija stajališta promenade, obe priče koriste vizuru turiste, sa slabim ili nikakvim poznavanjem francuskog jezika i predznanjem o Parizu iz turističkih brošura. Iz spoja onoga što došljaci očekuju da će doživeti i onoga što im se dešava, Coenovi i Payne partibrejkerski izvrću koncept i tvrdoglavo dospevaju na svoje, autorske teritorije. Za razliku od Gusa Van Santa, čiji se pokušaj da svojstvene mu likove privoli kratkoj formi, završio neplanirano komičnim rezultatom sa junacima koji deluju maloumno i izafektirano, Payne bez problema ili podilaženja zadatoj temi ostaje dosledan stuporu svog gospodina Schmidta, a Coenovi sporim refleksima i baksuzluku svojih lakrdijaša.

Da ne budu baš ko drugi, Nobuhiro Suwa, Walter Sales i Daniela Thomas, proširuju temu na roditeljsku ljubav. Suwina priča o pokušaju majke da preboli smrt sina (Place des Victoires) odvija se u svom finalu, ostavljajući nam da nagađamo ko su zapravo likovi i iz kojih sat i po drame su poslati da, u pet minuta, razreše tako veliki teret. Za razliku od ove, priča Waltera Salesa i Daniele Thomas, o samohranoj majci, emigrantkinji koja radi kao bebisiterka, dok njeno dete boravi u jaslicama, nalazi izlaz u formi svedene, kvazidokumentarističke reportaže i zadržava se na odabranim lajtmotivima, čime je izbegnuta Suwina nedorečenost.

U podnožju glavnog pariskog obeležja, Ajfelovog tornja, smeštena je jedna od najboljih među pričama čija je vizija romanse usko povezana sa humorom, stilizacijom i iskrama fantastike. U režiji Sylvaina Chometa, tvorca animiranog filma Les Triplettes de Belleville, sin dvoje pantomimičara prepričava kako su mu se roditelji sreli u zatvoru. Počev od prve rečenice koju izgovara mali Žan Klod (“Moj tata je bio tužan, jer nije imao ženu i svako jutro je bio sam u kući“), filmić nosi pečat naivnog i neposrednog dečijeg pogleda na romansu, sa više komično-nežnih poenti nego što ih Amelija Pulen postiže u višestruko dužem trajanju.

Nostalgija za romantikom iz prošlosti iznedrila je dve nežne veteranske priče: Quartier Latin, Frederica Auburtina i Gerarda Depardieua i Pigalle, Richarda LaGravenesea. Dok u prvoj nostalgija tinja ispod komične „volim te, budalo mala“ prepirke već ostarelog para, koji rekapitulira svoj zajednički život kroz niz internih pošalica, druga, preko susreta dvoje penzionisanih scenskih zabavljača, pravi melanholični omaž na romantiku nekadašnjeg pariskog noćnog života spram savremene ponude čija je neromantična priroda u filmu oličena porno sadržajima. Kako je reč o oldtajmerima i nostalgiji, ne treba napominjati da se u ovim pričama čuje najbolja muzika.

Kao ružno pače u mahom žanrovski ujednačenom jatu, štrči jedino priča Vincenza Natalija (Quartier de La Madeleine). Otuda je njegov nemi horor filmić o fatalnom susretu turiste i vampiruše, sa sve stripovskom stilizacijom na tragu filma Sin City, vredan kao hrabra distorzija u kompilaciji u kojoj se čak i Wes Craven zadovoljio tek grobljem kao lokacijom za romcom vereničku svađu.

U nošenju sa zahtevima forme kratkog filma, najspretniji su braća Coen, čiji se mali incident na stanici metroa jedini može nazvati završenom kratkom pričom. U drugim slučajevima, pribegava se prečicama, poput glasa naratora (Isabel Coixet), fleš-bekova (Oliver Schmitz), zasnivanja priče na obrtu (Alfonso Cuaron, Gus Van Sant) ili montažnim sekvencama (Coixet, Tom Tykwer). Zahteve kratke forme “prevazilaze” Olivier Assayas (Quartier des Enfants Rouges), zaumnim nedorečenostima i Christopher Doyle (Porte de Choisy), budući da ni nema priču.

Redosledom priča vlada smisao za razmeru: kada je previše slatkog, nastupaju priče sa gorčinom i humorom, nakon brzog Tykwerovog vremeplova, razgovor dvoje ljudi za stolom, a nakon Chometove stilizacije, Cuaronova šetnja u dugom kadru. I onda biste sve ispočetka.