Scenario: William Broyles Jr. (Marinac, Cast Away), Paul Haggis (Sudar, Devojka od milion dolara) po knjizi Jamesa Bradleya i Rona Powersa
Uloge: Ryan Phillipe, Adam Beach, Jesse Bradford, John Benjamin Hickey, John Slattery, Berry Pepper, Melany Linskey, Jamie Bell, Paul Walker, David Rasche, Jon Polito
Producenti: Clint Eastwood, Robert Lorentz, Tim Moore, Steven Spielberg
Muzika: Clint Eastwood
Zemlja: SAD, 2006.
Trajanje: 132 minuta
Kurt Vonegat je shvatio - sranje je sranje, i kao takvo ga valja prepoznati i kritikovati, bez obzira kakav viši cilj brani i u ime kog manjeg zla dela.
Zastave naših očeva film je o zlu kao takvom, dešavalo se ono na odvratnom pacifičkom sumpornom ostrvu u sukobu naših junaka sa mučenim predstavnicima jedne militarističke diktature (a koja je, usput, na neki način izazvana ekonomskom krizom u Japanu koja je, opet, bila izazvana krahom na američkoj berzi, čime se na neki način zatvorio krug), ili u hodnicima i kancelarijama glavnog grada jedne zemlje liberalnog kapitalizma.
Istvudov novi film nema žanrovsko određenje (pošto drama, kažu, nije žanr), već mitsko postavljanje američke zastave i čuvenu fotografiju kojom je taj trenutak ovekovečen i dalje sudbine trojice marinaca (malo manje očigledno mitski - komedijaš, čovek po sredini i tragični junak
polboulsovske izgubljenosti u prostoru). Sudbine upotrebljene u okviru ratne propagandne mašinerije, pa onda odbačene, kao centralni događaj oko kojeg se u nekoliko tematskih pravaca plete priča.
Uznemirujuća perfidnost filma bode oči i para dušu ostvarena kroz vizuelni identitet i atmosferu filma kroz koju se ne može pročitati nekakva vrištava kritika društva, kao i kroz naočigled dominantnu temu međusobne neraskidive povezanosti vojnika kada se nađu u akciji (poznata nam iz velike serije
Band of Brothers), temu proračunato potenciranu kroz marketinšku obradu filma i čak temu koja je poslužila kao zaključak, dat kroz reči jednog od trojice glavnih likova. Naravno, čoveka po sredini, jer takvi su uvek dosadni.
Međutim, u ovom slučaju, dati zaključak je samo jedan od ponuđenih odgovora na pitanja koja, zapravo, odgovor ni nemaju. I može se posmatrati kao deo filma koji je mogao da se javi i na polovini bez neke velike razlike. Jer, čista, nepatvorena anarhija se ne može zaključati u neki sistem, vrlo teško može egzistirati u nekoj krutoj žanrovskoj odrednici (vestern, naravno, pada na pamet) - ona se uvek nihilistički preliva preko zadatih okvira.
A
Zastave naših očeva je upravo to, besni anarhistički krik jednog čudnog starca koji nekada davno nije mogao da izdrži da ne igra u
Kelijevim herojima, koji nije mogao da ne ispriča priču o
Hjustonovom ubistvu afričkog slona kao jedinom grehu za koji je moguće kupiti dozvolu, istog onog poganog starca koji u prokletoj i od boga zaboravljenoj
Koti slomljenih srca upotrebljava
Chuk Norris/Delta Force ikonografiju samo da bi nas u poslednjoj sceni ponovo ubedio kako je, eto, sve besmisleno osim možda jedne žene i jedne rečenice.
A Spilberg, koji kao da je sam režirao poslednjih 10 minuta filma, takođe shvata sve te stvari, mada on ovakav film verovatno nikada neće napraviti. I Spilbergov
Minhen - dramaturški loš, ali politički nautičkim miljama daleko od desničarske
Šindlerove liste - za njega je dovoljan. On pozicionira sebe u odnosu na novi svet, razmišlja.
Zastave naših očeva takođe je i film o razmišljanju, razmišljanju koje za cilj ima prepoznavanje onoga što je Vonegat u Klanici 5 dobro shvatio, kako bi se, na kraju svega, postalo čovekom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.