Jedan od najuzbudljivijih indie momenata ove godine do sada nalazi se na drugom albumu ove grupe! Satan’s Sad Dance baca slušaoca u paklenu diskoteku u kojoj je animator - Đavo lično!
Alec Ounsworth, dominantna autorska ruka
CYHSY, već tokom turneje na kojoj je bend promovisao odlično prihvaćen prvi album, izjavio je da ima dovoljno materijala za još nekoliko izdanja. Ostatak grupe je sa nestrpljenjem iščekivao da ponovo uđe u studio. Glavna neizvesnost ticala se odabira materijala kao i načina njegovog uobličavanja.
Na samom početku bi valjalo reći da Some Loud Thunder pravi pomak kada je reč o zvuku benda. Već na njegovo prvo slušanje je jasno, na primer, da je Ounsworth uspeo da ostavi za sobom hipoteku Talking Headsa koja ga je toliko iritirala. Uspeh je tim veći ako se ima u vidu činjenica da se od tog uticaja nije bežalo po svaku cenu.
Kao rezultat dobili smo jedan od najuzbudljivijih indie momenata ove godine, barem do sada. Satan’s Sad Dance dolazi na sredini albuma i baca slušaoca u paklenu diskoteku (bukvalno u diskoteku Pakao, znate ono mesto na koje idete ako ste grešni) u kojoj je Đavo lično - animator. U ovoj pesmi hipnotički ritam jedva drži na okupu paranoidni vokal i neobuzdane improvizacije na brojnim klavijaturama. Zarazna plesna energija prožeta je improvizacijom koja kao da se otima bilo kakvoj kontroli.
Zajedno sa Some Loud Thunder, pesmom koja otvara album, i koja kao da je izvučena iz najbolje čuvane Television fioke, Satan’s Sad Dance pravi pun new wave krug ovde. Ostatak materijala Ounsworth i bend puštaju drugačije odjeke. Na Emily Jean Stock na primer, CYHSY su posegli za postupkom demontiranja pop pesme. Već uobličene napeve i gotove celine su doneli u studio, oko njih rasklapili, seckali, lepili i ponovo sklapali. Po drugi put dobijene pesme nisu opterećene. Upravo suprotno, one zvuče sveže i poletno pošto nikada ne napuštaju početnu ideju - melodiju otpevanu uz akustičnu gitaru ili klavir.
Osim toga, uticaj vizija
Briana Wilsona na zvuk ovog albuma nije mali. Na pesmama poput
Love Song No.7 naime, bubanj je potpuno izmešten a težište je prebačeno na klavir i glas. Zatim, melodije su razvučene, dvoglasne a neretko i horske, što donosi psihodeličan prizvuk.
S obzirom na ovu raznovrsnost, izbor za producenta je bio pun pogodak. Dave Frideman, sa iskustvom koje ima iza sebe (
Flaming Lips,
Mercury Rev,
Mogwai...) predstavlja autoritet i sigurnu ruku na polju eksperimentisanja sa klasičnom pop strukturom. Pesma
Mama, Won't You Keep Those Castle? je još jedan izraziti favorit. Njena melodija je dovoljno uvrnuta i jednostavna, atmosfera je jezovita a tekst poseduje direktnost i duhovitost, koju ostvaruje koristeći i dečiju simboliku:
„I guess I hope to see you sometime
Though our paths will never intertwine again
I hope you notice
I'm no hare and you're no tortoise“.
Some Loud Thunder nije ujednačen. U njegovom drugom delu, kratki odbljesci, poput Upon Encountering The Crippled Elephant i Arm And Hammer daju neophodnu dinamiku i dramatiku u kritičnijim tačkama.
Drugi album CYHSY ne nalazi razrešenje u nekom konačno uobličenom zvuku. Na njemu bend se potpuno otvorio za različite ideje i pristupe, a monolitnost prvenca je svesno napuštena. Od zvuka sa prvog albuma slušaocu će najviše nedostajati sirovost i klasičniji alter gitarski pristup. Some Loud Thunder, sa druge strane ipak ne pati od rasplinjavanja i beleži više nego dovoljno uzbudljivih CYHSY trenutaka.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.