Taster I: Bend je u ozbiljnom problemu. At War with the Mystics je, naime, od naslova, preko omota pa sve do velikog dela same muzike koju donosi, šarena, prezačinjena papazjanija.
Taster II: Album slušam toliko dugo da ne mogu da prestanem da ga volim. Predviđam ljubav do poslednjeg pogleda/pregleda
Dario:
Marko:
MARKO: Hipotetička situacija: na TV-u uskoro počinje film (u boji) koji te žarko zanima, ali na raspolaganju su ti samo:
a) crno-beli televizor,
b) kolor televizor na kojem je boja drastično prepanjena.
Za šta bi se, ceniš, opredelio?
DARIO: Crno-belo? U koloru? Iz tvojih očiju u moje uši. Recimo ovako, levo uvo je kod mene zaduženo za melodiju/aranžmane - kontrast; desno za ambijent, produkciju - boje. Levo uvo kaže - b, desno – a; srce je negde u sredini. Ako već moram da se odlučim, ja sam za boje!
Nego, kad Britney i Gwen dolaze na red?
"So go tell Britney and go tell Gwen
She's not tryin' to go against all them
'Cause she's too scared and she can't pretend
To understend where it begins or ends
Or what it means to be dead?"
MARKO: Ja sam za crno-belo. Ako je film dobar, manje bi mi teško pala frustracija nego iritacija. Ako je film slab, nikakve boje neće spasiti stvar. Pogotovo ne preterane boje.
Da se razumemo: poštujem produkciju, volim da je čujem, volim da osetim teksturu, da opazim detalj. Sad, teško je reći šta je na At War with the Mystics kompozicija, a šta produkcija; tek, meni tu fali - muzike.
Interesantno je što su, od svih bendova, baš
The Flaming Lips poslužili kao povod za ovakvo razmatranje. Impresivni album
The Soft Bulletin (1999), kojim su se vinuli u društvo velikih rock inovatora, poletan i raskošno muzikalan kakav jeste, zapravo je,
sonically speaking, prilično ekonomičan, slažeš se?
Britney i Gwen... Da, The Flaming Lips ne odustaju od velikih tema - smrti, Univerzuma... ne Britney i Gwen... Ali, koliko je to još uvek široko i dirljivo, a koliko, prosto, stvar manira? Šmire, čak?
DARIO: Odgovor na jedno od tvojih pitanja bi mogao da se krije u jednom zapažanju koje sam nedavno pročitao. Autor intervjua sa osnivačem benda Waynom Coyneom u jednom trenutku kaže da mu je strašno žao i da ne razume zašto FP nisu popularniji. S druge strane, ponekad mu nije jasno zašto neko uopšte kupuje njihove albume.
Zanimljivo je i to da je razgovor vođen par sati pre koncerta u ultraluksuznom hotelu u, čini mi se, Las Vegasu, i da su članovi benda odseli u mnogo jeftinijem mestu. Ovaj album jednostavno može/mora/trebalo bi, da se duže i temeljnije sluša. Ništa nije kao što se čini na prvi pogled. Neke odgovore ne zna ni sam bend.
Ozbiljnijem slušaocu (sedi kraj kamina, puši lulu) sve može da zvuči jeftino i odavno sažvakano. Nema potrebe da ga krivim zbog toga - samo ću ga pogledati popreko. Album, jedan u nizu, snimljen u ne/prihvatljivim granicama izraza i forme. Posle malo dužeg razmišljanja i ko zna koliko slušanja, (i neizbežnog istraživanja u medijima), došao sam do zaključka da je svaki zaključak osim pozitivnog - preuranjen.
Svako na At War with the Mystics otpevano ona i on, pa čak i svako neizgovoreno George W, nije ono što mislimo.
Svako otpevano he, i svako otpevano she, pa čak i svako otpevano Britney i/ili Gwen, zapravo su sam (narator/pevač) Wayne. Album slušam toliko dugo da ne mogu da prestanem da ga volim. Predviđam ljubav do poslednjeg pogleda/pregleda.
Politika, prijateljsko-protažerska Fridmannova pro(tool)dukcija, neizbežna Oklahoma, neizbežni vanzemaljci (na svu sreću, neizbežni Balkan su izbegli) sve su to alatke kojima Flaming Lips od (skoro) samih početaka - nekad lakše, nekad teže - pridobijaju publiku. Lažna fikcija.
A teren na kom se sve odigrava je kao i na Clouds Taste Metallic (1995), pa i na The Soft Bulletin zapravo isti. Blatnjav, vrlo nepovoljan za igru, zove se - život/smrt (zavisi na kojoj polovini terena je vaš golman). Melodije nekad pokrivene Taste Metallic oblacima, nekad u obliku slabijeg prethodnog albuma.
MARKO: Gomila zvučnih lampica, zvečki i ostalih džidžabidža kojima je krcat taj prethodnik,
Yoshimi Battles the Pink Robots (2002), lako se dala tumačiti kao rezultat trenutnog stilskog hira benda koji je, eto, odlučio da opet malo bude neozbiljan. Yoshimi se bori protiv robota,
Yusuf Islam se, otkriviši da pesma
The Fight Test opasno liči na numeru
Father and Son izvesnog Cata Stevensa, pomalo zaboravljenog muzičara čija je fizička sličnost sa Islamom frapantna,
bori protiv The Flaming Lips, humanizam je još uvek prisutan... Situacija sa The Flaming Lips, sve u svemu, nije delovala alarmantno.
Sada je, međutim, očigledno (a naročito upadljivo ako se osmotri kroz oblake dima iz lule, uz nežne plamsaje kamina, dok kraj nogu leži usnuli hrt) da je bend u ozbiljnom problemu. At War with the Mystics je, naime, od naslova, preko omota pa sve do velikog dela same muzike koju donosi, šarena, prezačinjena papazjanija.
Nekada su The Flaming Lips bili inovatori (The Soft Bulletin, a donekle i Yoshimi Battles the Pink Robots); ponekad su, naprosto, toliko rokali da im sličnosti sa prethodnicima (Echo and the Bunnymen, Can...) ni najmanje nisu smetale da zablistaju - naprotiv (neki rani radovi, ekstatični In a Priest Driven Ambulance – ’90...)!
Na
At War with the Mystics, kada ne recikliraju zvuk sopstvenog prethodnog albuma, obično zvuče poput nekog drugog, ali manje ubedljivo. Ko zna, možda im zbog
Pompeii am Götterdämmerung sleduje još jedna tužba: dotična pesma, naime, blago rečeno
veoma liči na kompoziciju Pink Floyd
One of These Days.
Elegantni
Phoenix ne bi imali baš jak slučaj ako bi tužili The Flaming Lips, ali imaju više (
The Sound of Failure,
Mr. Ambulance Driver) razloga da se raduju - ili sekiraju - zbog sličnosti njihove muzike sa delovima novog albuma benda čiji je frontmen 1999 - i to s pravom -
napisao: "Slučajno smo napravili ploču koja nije odgovor na muziku koju volimo niti reakcija protiv muzike koju mrzimo. Konačno, nema više neprijatelja, i nema više heroja... tu je samo zvuk."
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.