Government Commissions: BBC Sessions 1996-2003

Termin post-rock u upotrebi je već više od deset godina. Mogwai se nikada nisu povijali pod teretom te odrednice, iako su valjda najčešće pominjani (pa i najprodavaniji) bend iz te branše. Za njih ovaj pojam nije okvir za teoretisanje. Njihove pesme nisu određene prvenstveno onim čega u njima nema; punoća umesto nagoveštaja, zabava iznad avangardnog promišljanja i, nadasve, praksa iznad teorije – kao da je bio i ostao kredo ove skupine iz Glazgova.

Prilično je interesantno da se na njihovu, suštinski vrlo jednostavnu viziju čekalo sve do druge polovine devedesetih. Električne gitare postoje odavno, ljudi poput Ennia Morriconea i Angela Badalamentija decenijama komponuju zanosne melodične instrumentale, a niko se, eto, nije dosetio – ili bar nije uspeo – da na dovoljno efektan način pomnoži ta dva činioca u formatu rock pesme i poveze slušaoce. Sve do 1996, kada su Mogwai načinili svoje prve korake. To, međutim, nije razlog da se Mogwai proglasi za neinventivan bend. Naprotiv: sama po sebi, varijanta kako se ja toga nisam setio? u umetnosti/pop muzici (nepoželjno precrtati) ima težinu bar jednaku onoj koju ima ja se toga nikad ne bih setio .

Government Commissions je skup odabranih izvođenja ranije objavljenih numera Mogwai koja je zabeležio i emitovao u sklopu emisija Johna Peela i Stevea Lamacqa uzorni javni servis BBC. Zbirka funkcioniše na četiri plana: 1. kao omaž pokojnom velikanu Peelu čije pregalaštvo u sferi predstavljanja i uobličavanja rock scene još uvek nema pandan na ovoj planeti; 2. kao poslastica za poznavaoce benda; 3. kao eksponent zvuka Mogwai uživo; i, na kraju, 4. kao svojevrsni Best of Mogwai , umesto kompilacije objavljenih radova koja bi, s obzirom na minuli rad, sasvim pristajala ovom bendu u ovoj sezoni.

Peelov glas je prvo što se čuje, sledi odobravanje publike, pa muzika: Hunted by a Freak sa poslednjeg LPja Happy Songs for Happy People , noćni ekspres sa treperećim, do neprepoznatljivosti procesiranim vokalom koji zvuči poput hora anđela/pacova (anđeoskih pacova...) i – scena je postavljena. Preostaje devet odabranih kompozicija u melanholičnom, a opet uzbudljivom (dobitna kombinacija za razne situacije) ključu, koje predstavljaju efektan presek karijere benda. Momci su uživo koncizni: dakle, uspešno odolevaju mogućnosti da se previše vinu i svoje milozvučne teme razvuku na preveliki broj minuta. Jedina verzija epskih gabarita jeste gotovo dvadesetominutni pojavni oblik kompozicije Like Herod kroz koji Mogwai pokazuju da nisu baš sasvim neskloni soničnom ugnjetavanju javnosti – što u kontekstu ovog izdanja, sačinjenog od mahom udobnih vožnji, ne deluje neumesno. Mogwai znaju da je buka dobar sluga a loš gospodar i tim znanjem vešto barataju.

Poslušati: Hunted by a Freak (WM, 30 sec)

Kao i na studijskim albumima benda, i ovde se uglavnom ćuti; odnos između instrumentalnih i vokalno-instrumentalnih komada na Government Commissions je, poput svega ostalog, reprezentativan. Tu je i verzija najreprezentativnije, praktično programske, rane numere New Paths to Helicon Part 1 , kutak opusa grupe idealan za umakanje nogu novih interesenata u njihovu poetiku.

Veoma zgodno za novajlije, visoko preporučljivo za ljubitelje, utešno za one koji žale zbog neodlaska na izvrsni prošlogodišnji zagrebački - ili neki drugi - koncert Mogwai. I, naravno – velik je lik bio taj John Peel.

Dakle, pun pogodak.