The Secret Migration

U određenim krugovima novi album Mercury Rev iščekuje se sa jednakom radoznalošću, ili strepnjom, kao što je to inače slučaj sa npr. R.E.M. Mladalačke ambicije su odavno ostvarili. Iako svesni da je po značaju nemoguće nadmašiti sablasno eksperimentisanje na Yerself Is Steam (1991) ili sada već kultnu dramatiku Deserter's Songs (1998), Revovci su možda učinili i najhrabriji potez do sada - konačno su objavili pravu pop ploču. Najvedriju. Što u praksi zvuči daleko bolje od nebuloznog podilaženja publici, iako ste se možda toga pribojavali. Zašto? Pošto su više od decenije poznati po postmodernističkim prelazima koji iziskuju aktivno čulno učešće i ostavljaju impresije toliko subjektivne da ih je nemoguće artikulisati, sasvim je razumno da pre ili kasnije naprave iskorak u arhetipskom pravcu. Ali i ostanu dosledni sebi.

Štaviše, The Secret Migration je samo ogoljeniji, iako tematski dosta blizak rođak prethodnom albumu All Is Dream (2001), što je očigledno u početnoj pesmi Secret For A Song. Karakteristični instrument teremin i bajkovite orkestracije (još jedna zajednička stavka sa Flaming Lips) ovog puta ostali su pomalo po strani, dok Grasshopperova gitara zvuči daleko nežnije, smirenije, utopljena u dominantne klavijature svih vrsta. Eterično treperavi gitarista Jonathan Donahue i dalje na momente zvuči zavodljivo i mistično, ali ne toliko u triler-epskom maniru.

Najjači utisak ostavlja Vermillion, pravo malo remek-delo neiskazanih emocija. Epska fantastika nastavljena je u Black Forest (Lorelei), dok se prava McCartneyevska melodičnost lako prepoznaje u My Love i Across Yer Ocean, gde, po Jonathanovim rečima, gubimo sve razloge i nastavljamo da plutamo...

Potencijalna mana ploče jeste neusklađen raspored pesama, pa vam se lako može desiti da se vraćate samo prvoj polovini. Ali to je već stvar ličnog izbora.