Nakon što su ispucali bliceve na Bonnie i Clayda, u Marthu i Raya su zurili sa gađenjem i jezom. Bez suštinskog zanimanja za prirodu zločina para ubica „Lonely Hearts Killers“, Robinson škakljivu mešavinu grotesknog i tragičnog u ovoj istinitoj priči pokriva nepristalim noar prečicama i klišeima iz detektivskih filmova
Scenario: Todd Robinson
Uloge: John Travolta, James Gandolfini, Salma Hayek, Jared Leto, Laura Dern, Scott Caan, John Doman, Alice Krige, Dagmara Dominczyk, Dan Byrd
Žanr: kriminalistički/drama
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: 2006.
Zvanični veb: www.millenniumfilms.com/lonelyhearts
Istinita priča o
Marthi Beck i Raymondu Fernandezu, u štampi prozvanim Lonely Hearts Killers (žrtve su nalazili preko oglasa za poznanstva) najavljuje kriminalističko poglavlje Amerike 50-ih. Iako je dvojac već 1951. pogubljen, poput slučajeva Charlie Starkweather – Caril Ann Fugate (
Badlands) i Perry Smith – Richard Hickock (
In cold Blood), seciranje njihovih zločina otkriva: stihijska, brljivo i neplanski izvedena ubistva, indiferentan, gotovo nesvestan i iluzoran odnos prema počinjenom, bizarne detalje u suživotu dvojca, svojevrsne parodije romantičnog mita o dve polovine koje se traže, nalaze i spajaju u monadu.
Za razliku od slika Bonnie i Clayda, nabijenih seksualnošću i pobunom, a poput cvikeraša Starkweathera i ćopavog Smitha, Martha i Ray su ružne slike koje izazivaju gađenje. Kao naličje svih vrednosti civilizovanog zapadnog društva, ali i njegove Bonnie i Clayd alternative: groteskno debelu i prevremeno seksualnu sazrelu Marthu silovao je rođeni brat, a u vreme kada su dostojanstvene udovice oplakivale izgubljene muževe na frontu, ostavila su je dva mornara, te je, postiđena, sama kupila verenički prsten da opravda trudnoću i sama sebi poslala telegram o smrti verenika na bojištu.
Rayu je, nakon teške frakture lobanje, ostao gadan ožiljak na glavi, pokriven perikom, i trajni poremećaj ličnosti. U isto vreme, oboje su bili vredni potrošači romantičnih slika koje je posleratna američka kultura iznela na trpezu: kao što je Ann u Starkweatheru videla Jamesa Deana, Martha je u Rayu našla francuskog zavodnika iz Lubitschevih i Sirkovih melodrama, Charlesa Boyera. Rečju, ovaj dvojac bio je parodija Bonnie i Clayda – previše bizarni i očajni da bi bili seksi.
Tod Robinson, ipak, odlučuje da glavnu ulogu u filmu posveti liku detektiva. Činjenica da je Robinsonov deda bio jedan od detektiva zaduženih za rešavanje slučaja obećava dosta zanimljivih detalja i iz tog dela priče. Međutim, ono što saznajemo o Elmeru C. Robinsonu (John Travolta) je niz opštih mesta iz slabijih detektivskih romana: emotivna kriza nakon samoubistva supruge, pokušaji da uspostavi novu emotivnu vezu i nađe zajednički jezik sa svojim sinom.
Posledica ovakve odluke je manjak vremena za bavljenje parom ubica, te ih reditelj, paušalno i zbrzano, smešta u nepristali polunoar ključ, što se najbolje vidi u tretmanu lika Marthe. U tumačenju Salme Hayek, junakinja postaje femme fatale, a njen odnos prema Rayu, pa samim tim i priroda njihovih zločina, poprima stil i značenje iz noar filmova, tj. kod Robinsona – nedefinisana, proizvoljna strast, tu i tamo, odokativno prošarana semenom bizarnosti i devijantnosti koji pokreću kolo ljubomore i ubistva. Širi, društveni kontekst priče lakonski je tretiran: većina žrtava bile su ratne udovice u potrazi za novom romansom, često osuđivane ili postiđene pred svojom okolinom što preko oglasa traže muškarce.
Robinsonov odnos prema ovom fenomenu, savršeno predočenom u naslovu filma, u samom filmu svodi se na karikaturu (ako je žrtva starija žena) ili besmisleno sentimentalizovanu i patetizovanu tragediju (u slučaju ubistva mlađe žene i ćerkice joj).
Dok je noar tretman likova ubica tek rezultat potrage za ready-made, samoobjašnjivim ključem u kom bi se rešila mračna smeša strasti i ubistava iz istinite priče, u režiji je primetno potpuno odsustvo noar stilizacije.
Prizori Floride, poput Kolorada iz filma
Badlands ili Kanzasa iz filma
In cold Blood, šturi su krokiji malih farmi, bolno indiferentni poput
Hopperovih slika, bez igre svetla i senke koje bi im dale tračak misterije ili artizma. Isto važi za konkretne prikaze ubistava: nimalo stilizovani, veoma krvavi, nameću gledaocu distancu koja plaši besmislom, tačnošću i tišinom.
Teško je ne pomisliti kako bi Usamljena srca izgledala da Robinsonu nije bilo zapelo da glavnu ulogu u priči da svom dedi, te da mu deka nije slagao da je žena kojoj je doakao i smestio je na električnu stolicu bila tako fatalno seksi.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.