Zabava za odmoran mozak

Scenario: Andrea Arnold, Anders Thomas Jensen, Lone Scherfig
Uloge: Kate Dickie, Tony Curran, Martin Compston, Nathalie Press, Andrew Armour
Zemlja: VB/Danska, 2006.
Trajanje: 113 minuta
Web: www.vervepics.com/redroad.shtml

Put filma Red Road od inicijalne ideje do publike dugačak je i zamršen, na više načina. Za početak, produkciono, dve danske osobe potpisane kao koscenaristi, očigledno inspirisane poznatom nam Dogmom 95, osmislile su međunarodni projekat u kojem troje autora prave tri dugometražna filma sa istim glumcima koji tumače iste likove, što je koncept koji se opasno ljulja negde na granici štosa (gimmick). No dobro, ja bih rekao štos, neko drugi bi rekao genijalno, britanska spisateljica (ogavne li reči) Andrea Arnold na taj način je dobila priliku da režira film i od tog trenutka počinje jedan neobičan proces sukobljavanja dogmateskne forme i glumačkog izražaja, s jedne strane, i univerzalno filmske, istvudovske čak, priče o osveti, praštanju i iskupljenju, s druge.

Glavna junakinja filma svoje radno vreme provodi posmatrajući sive i depresivne ulice Glazgova iz sigurnosti gradskog centra za video-prismotru/kontrolu. Pokazavši nam i njen društveno siromašan život, rediteljka je uspostavila jedan umereni mcgaffin, budući da lice čoveka koje jedne noći vidi na ekranu (a mogla ga je videti i slučajno na ulici) započinje osnovnu priču filma. Pokrenuta akcija postepeno dovodi do saznavanja razloga njene duboke povučenosti u sebe, što se završava gotovo klasičnim trilerskim raspletom. Sukob forme i sadržaja razrešen je prilično bezbolno (što će reći, jedno ne odmaže drugom), a film se okončava pristojnom katarzom junakinje. Ono što jeste zanimljivo, a kako se i rediteljka očigledno učila na ovom filmu (mada je ista već dobila Oskara za kratki film 2003. godine, snimljen u okviru nekakvog sličnog eksperimenta), jeste da je njegov dominantni narativni segment dobar primer za razmišljanje na temu odnosa prema publici u okviru trilera.

Naime, junakinja postepeno ulazi u život čoveka koga je prepoznala na početku, tokom čega i gledalac saznaje razloge njihove povezanosti. Potencijalni problem je u tome što gledalac stalno kasni i ima utisak da ne zna dovoljno, što je takođe ivica žileta po kojoj autor puže. Ako navedemo jedan po formi potpuno neodgovarajući primer, dok gleda Hoksov Veliki san, gledalac takođe često ne shvata šta se događa, međutim, male fabule unutar scena genijalno su zaokružene a Bogart će nam na kraju ionako sve objasniti, tako da problem nerazumevanja ne postoji. S druge strane, dok gleda film Ulica Red Roud, koji nema nikakvu lepotu dijaloške razmene u okviru svojih dugačkih a radnjom siromašnih scena, gledalac ponekad i sam mora da se stidljivo upusti u dedukciju iz nužde, npr. saznajemo koliko je antagonista bio u zatvoru, ali ne i zašto, do čega ćemo potom doći brzim kontempliranjem nad krivičnim zakonikom, jer ćemo u suprotnom sledećih deset minuta gledati film u blaženoj neobaveštenosti. Zaključak, i po mučnoj formi (sivo, prazno, socijalno osvešćeno), i po žanrovskom tretmanu – u pitanju je film za odmoran mozak.

Na kraju još jedan zaključak – u pitanju je film koji je napravila osoba dovoljno talentovana, ali i vrlo sposobna da upozna ljude verovatno manje talentovane, ali vrlo sposobne da upoznaju novac, film koji je potom iz nekog razloga osvojio jednu od beskonačnih nagrada na festivalu u Kanu, te tako (a jedino tako i može) stigao i do nas. I da, u prethodnoj rečenici je bilo zavisti na zajam.