Svesni da, ipak, najverovatnije nikada neće postati mainstream, Trail of Dead pokušavaju da se oporave od tržišnog i medijskog poraza koji su pretrpeli sa prethodnim albumom Worlds Apart. Rezultat je temeljno polovičan
Pokušavajući da nadmaše svoj ambiciozni i veoma uspešni LP
Source Tags and Codes (2002) – jedan od najbolje ocenjivanih alternativnih albuma poslednjih godina, teatralni američki rockeri
...And You Will Know Us by the Trail of Dead su kroz još ambiciozniji
Worlds Apart(2005) doveli sebe do ivice razlaza. Prodaja je bila mršava, a kritika je album odrala gotovo isto onoliko koliko je prethodnika kovala u zvezde.
Da li je ovogodišnji So Divided (interesantna je sličnost sa naslovom prethodnog albuma) svedeniji, prijemčiviji, skromniji od Worlds Apart?
Da i ne.
Prvobitna ideja je bila da se snimi EP; u nekom trenutku, međutim, odlučeno je da se ide na LP format. Na početku albuma (nakon tipično trailofdeadovskog instrumentalnog uvoda sa kojima je bend uporan; nije najjasnije čemu - ako ičemu - njihovi instrumentali služe, osim napumpavanju drame, ali ni ne smetaju), u Stand in Silence otvoreno se govori o mukama nedostatka stvaralačke sigurnosti: „I had a band, had a song, I had a vision, where’s my vision gone?“ I pre nego što Conrad Keely kaže had a dad, pesma podseća na Jane’s Addiction.
Do kraja albuma, knjigom uticaja/omaža/asocijacija prodefilovaće parada kolega; to ne bi bilo problematično kada ne bi budilo osnovanu sumnju da je u pitanju popunjavanje prostora u nedostatku originalnijih ideja. A njih – računajući, naravno, i one koje uključuju i prilične sličnosti sa već čuvenom muzikom, jer to samo po sebi nipošto ne bi valjalo računati kao minus – ima otprilike taman za jedan solidan EP.
Među pesmama koje bi u tom slučaju bile višak neprikosnovena je zbunjujuće nepotrebna
Eight Days of Hell, sa sve traćenjem citata početka
Good Day Sunshine The Beatles; ovu zgodnu ideju Trail of Dead su mogli puno bolje upotrebiti u nekoj ozbiljnijoj pesmi. Vredna je pomena i
Witch’s Web. Jeste li nekada čuli neku od laganijih pesama Hurricane #1, benda koji je vodio nekadašnji ko-frontmen Ride Andy Bell pre transfera u
Oasis, koja nije objavljena kao singl? E pa, tako nekako to zvuči, ali još slabije (za slučaj da niste, a verovatno niste: to znači da zvuči kao prilično nebitan britpop).
Sa naslovnom numerom stvari stoje puno bolje: prvi deo pesme može poslužiti kao zgodan podsetnik da Hurricane #1 i nisu bili baš tako loši, a njena uzavrela apokaliptična završnica je klasični Trail of Dead u ne baš najboljem, ali solidnom izdanju.
Vrhovi albuma su, ipak, dve pesme lišene tog tipskog Trail of Dead zvuka koji im od ranih dana donosi poređenja sa
Sonic Youth (a koji, nije zgoreg primetiti, dosta liči na rani Darkwood Dub): obrada Guided by Voices
The Goldheart Mountaintop Queen Directory koja prebacuje ovu lepoticu od pesmice iz rudimentarnog lo-fija u grandiozni hi-fi, i vrlo neobična
Naked Sun u kojoj Trail of Dead, počinjući otprilike na pola puta između
The Rolling Stones i The Cramps, a završavajući u raskošnoj, mekoj vožnji, udomljuju najlepše stihove na albumu.
Numera koja ponajbolje prikazuje trenutnu poziciju grupe je završna
Sunken Dreams: od mračnog prizivanja
The Cure, preko standardizovanog Trail of Dead zvuka u sredini, do
kashmirskog Led Zep rokanja na kraju, ona iscrtava konture benda koji je možda počeo da sumnja u sebe, ali se ne bi reklo da sumnja i u moć rock’n’rolla.
Stara formula deluje pomalo umorno, a nova stremljenja još uvek nisu sasvim integrisana u zvučnu sliku benda. ...And You Will Know Us by the Trail of Dead su u krizi, ali strast i kompetencija su još uvek tu, što znači da mogućnost da se bend ponovo popne na visinu koju je dosegao sa Source Tags and Codes nije baš sasvim zanemarljiva.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.