Dve krajnosti iste strane mraka

Mesto: Dom omladine Beograda
Vreme: 5. i 8. novembar 2006.
Produkcija: Dom omladine i Pop Depresija

U samo nekoliko dana razmaka, dva velika muzička prijatelja, Howe Gelb i Robert Fisher, lideri bendova Giant Sand i Willard Grant Conspiracy, koncertno su se mimoišli u Beogradu. Ostaje nam samo da zamišljamo kakvo bi uzbuđenje bilo gledati zajednički session dvojice ljudi bez kojih je americana gotovo nezamisliva. Ali i bez te egzibicije, Gelb i Fisher su se potrudili da nam na najlepši mogući način učine ugodnim onaj deo godine, kada se melanholija neminovno uvlači pod kožu i nebo boji sivom. A zar je uopšte i bilo neke sumnje da će stvari ispasti drugačije?

Iako naizgled sličnih senzibiliteta, Gelb i Fisher su suštinski različite osobe, dve krajnosti iste strane mraka koje se međusobno neizbežno prepliću u svakom onom ko dopre do njih. Stoga su i pomenuti nastupi pre bili zamišljena refleksija nekog internog druženja sa pomenutim muzičarima, prebiranje tema koje se provlače kroz njihove pesme u četiri oka, nego nešto formalno i koncertno oficijelno. A to je onaj segment koji Fishera, Gelba i slične harizme čini tako pristupačnim, jednostavnim i prijatnim. Usamljenim desperadosima sa margine koji vešto spajaju, svako na svoj način, vinjete o pustinjama, gradovima, životu, smrti, ubistvima, okultnom, na jedan vanvremenski, uzvišeni način...

Ako smo se pre nekoliko godina već imali priliku susresti sa Robertom Fisherom kroz Willard Grant Conspiracy, dolazak Howe Gelba je imao sasvim sigurno veću dimenziju.

Poput kakvog ležernog kulera, sa nakrivljenim šeširom a la Sinatra, vešto koketirajući između klavira, gitare i E baya, famozne sprave koja zvuk gitare približava zvuku orgulja, Gelb je prisutne u sat i po vremena prošetao nekim od navažnijih trenutaka Giant Sand perioda, sopstvene solo karijere, prisetivši se usput i Johnny Casha, Sinatre... Jedan od dirljivijih trenutaka večeri bila je posveta Danielu Johnstonu, tom nebrušenom biseru u kome je svako mogao da prepozna ono neiskvareno dete u sebi. Dobro potkovana i profilirana beogradska publika, ona sloj ljudi za koji ste sretni što postoje u vašem „ružičastom“ gradu, imala je takav feedback na Gelba, da se dotični negde pred kraj koncerta upitao, doslovno - „pa dobro, ljudi, da li ima nešto što ne želite da čuete večeras? Sori, ali ja sam čovek koji nema hitove“.

S druge strane, Robert Fisher, čovek neverovatnog glasa, u atmosferi koja podseća na neke od naintimnijih trenutaka s kojima se ste se možda sreli, gotovo propovednički letargično, predstavio je svoju stranu mraka. Negov nastup za razliku od prošlog, deli vrlo bitan segment - album Let it roll, kojim je autor, nesumnjivo, doživeo vlastiti kreativni vrhunac.

Od uvodne Drankard's Prayer preko The Ghost Of The Girl In The Well, Ballad Of John Parker, Flying Low... dešavao se intrigantni ples fatalističkog i tragičnog, igra na rubu smrti i očaja. Vrlo lično shvatanje dubine Fisherove ličnosti.

Izraz „veče za pamćenje“, u oba slučaja, iako zvuči kao otrcana faza, namanje je što se može reći za Gelbov i Fisherov nastup. Ko je bio zna, ko nije, ima priliku za popravni. Jer, drugi deo Amerikane u decembru donosi nova uzbuđenja u liku Nine Nastasie i benda Lambchop. Nemojte dozvoliti sebi taj lusuz da ih propustite!